Putovanje bez ličnih karata, brže priznavanje diploma i licenci lekara, zubara i arhitekata – to su teme koje su približile zemlje Zapadnog Balkana i evropske partnere na samitu Berlinskog procesa.
Piše: Aleksandar Miladinović/ BBC
Domaćin susreta, nemački kancelar Olaf Šolc, naslednik osnivačice inicijative Angele Merkel, kaže da je ovaj proces važan i za proširenje Evropske unije (EU) za koje tvrdi da se nalazi visoko na listi njegovih prioriteta.
„Ovo pokazuje da je šest zemalja ozbiljno u pokušajima da uspostavi regionalnu saradnju“, rekao je Šolc posle potpisivanja sporazuma.
Ipak, iako je šest premijera sporazume potpisivalo za istim stolom, ispred šest jednakih zastava Srbije, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije, Albanije i Bosne i Hercegovine, politički problemi Zapadnog Balkana ostaju izazov, ne samo za Berlinski proces.
Zbog toga je jedno od ključnih pitanja za nemačkog kancelara bila tema nemačko-francuske diplomatske inicijative za rešenje odnosa Srbije i Kosova čije je postojanje Šolc potvrdio, a koja još nije predstavljena javnosti.
„Sporazum mora biti postignut. Nemačka i francuska vlada, kao i Evropska komisija daju sve od sebe da bi ovo bilo moguće, aktivno smo uključeni u razgovore sa obema stranama i nadamo se da će uskoro biti moguć napredak ali za to nam treba strpljenje i mnogo napora“, poručio je Šolc.
Predsednica Evropske komisije Urusla fon der Lajen potvrdila je da je inicijativa postala i deo dijaloga Beograda i Prištine u kome posreduje Brisel.
Premijeri su potpisali i deklaraciju koja bi trebalo da pomogne u prevazilaženju energetske krize i zelenoj energiji, što je za predsednicu Evropske komisije pokazatelj zajedničkog odgovora na krizu nastalu posle napada Rusije na Ukrajinu.
„Naše investicije na Zapadnom Balkanu nisu samo važne zbog tržišta, one su investicija u mir i stabilnost u čitavoj Evropi.“
Predsednica Evropske komisije najavila je da će Zapadnom Balkanu od januara biti dostupno 500 miliona evra kroz projekte da bi se brzo pomoglo energetski ugroženim domovima i privredi, dok bi još 500 miliona evra kroz projekte stiglo u investicije u energetsku infrastrukturu, najviše u zelenu energiju.
Naredne godine, samit će biti održan u Tirani, glavnom gradu Albanije.
„Angela Merkel je bila u pravu: tajna za to što u ovom teškom trenutku za evroatlantsku zajednicu imamo ujedinjen region nalazi se u Berlinskom procesu”, rekao je albanski premijer Edi Rama.
Berlinski proces nije jedina inicijativa za privrednu saradnju u regionu Zapadnog Balkana.
Projekat Otvoreni Balkan, koji udružuje polovinu članica Berlinskog procesa sa Balkana, konkuriše nemačkoj inicijativi.
Sa velikim ambicijama i pod vođstvom tadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel 2014. krenulo se u proces koji je trebalo da zbliži zemlje Zapadnog Balkana, kao i da ih približi članstvu u Evropskoj uniji.
Osam godina kasnije, zemlje Zapadnog Balkana nisu mnogo bliže EU, a među njima postoje manje-više iste barijere.
Ukidanje rominga u regionu zasenilo je mnoštvo potpisanih deklaracija na samitima širom Evrope, ali nije pomoglo da proces ne padne pomalo u zaborav, pa se u 2021. o ovoj inicijativi nije govorilo, a veliki sastanci potpuno su izostali.
Ardijan Hačkaj, istraživački direktor Instituta za saradnju i razvoj iz Tirane, kaže da je ovaj proces značajan jer nudi mogućnosti da se u komunikaciju oko regionalnih pitanja uključe oni čiji se glas retko čuje.
„To je jedini takav forum koji stvara okruženje za civilno društvo da se susretne sa političarima i, za mene, to je jedno od najvećih dostignuća – tako omogućava učešće građana.
„Za nas, to je mehanizam usklađivanja sa EU – ima investicioni plan od 30 milijardi evra, što nije mnogo, ali ni malo, ima zelenu agendu i zajedničko regionalno tržište.”
U tom mehanizmu nastale su i ideje koje su razvijane u projektu Otvorenog Balkana, smatra Edvard P. Džozef.
„Otvoreni Balkan nije otvorio nova pitanja – teme turizma, umetnosti i kulture nisu bile veliki noviteti.
„Osnovne ideje preuzete su iz Berlinskog procesa, sa namerom da se pokaže da ih je moguće sprovesti.”
Otvoreni, ali nepotpuni Balkan
Vodeće političke ličnosti Srbije, Severne Makedonije i Albanije od 2019. tvrde da su rešili da preuzmu stvar u sopstvene ruke.
Osnivanje inicijative koja je najpre nazvana Mini Šengen, a onda preimenovana u Otvoreni Balkan, treba da pokaže da Beograd, Skoplje i Tirana mogu i sami da se organizuju.
Mnogi posmatrači ocenjuju Otvoreni Balkan kao kompetitivan ili suprotstavljen Berlinskom procesu jer su ga tri zemlje stvorile u trenutku kad je proces proširenja EU bio u priličnoj meri zaustavljen, pa se njegovo stvaranje može tumačiti i kao čin prkosa.
„Njegovo postojanje je i nepoželjni podsetnik na vreme kad Zapadni Balkan nije bio pri vrhu prioriteta EU, a Berlinski proces bio je uspavan”, kaže Margit Vunš Garman, istraživačica Nemačkog instituta za spoljnu politiku i bezbednost.
Ona dodaje da je snaga projekta i u činjenici da su inicijativu osnovale Srbija i Albanija, dve zemlje koje nisu prirodni saveznici.
„Projekat pokazuje da možemo da privučemo pažnju inostranih partnera ne samo ratom, nego i saradnjom, a to je veoma dobro – ovaj projekat vrši pritisak na Evropsku uniju da, ako stvari ne budu rađene brže, mi ćemo sami uzeti stvar u sopstvene ruke.
„Ipak, za mene je Otvoreni Balkan vizija, a da biste bili inicijativa, treba da ispunite neke uslove: dokument o zajedničkim politikama, ciljeve, mehanizme, budžet“, saglasan je istraživački direktor Instituta za saradnju i razvoj iz Tirane Ardijan Hačkaj.
Margit Vunš Garman kaže da se u činjenici da je inicijativa daleko manje strogo ustrojena krije još jedan mogući kvalitet Otvorenog Balkana.
Format međuvladine saradnje i činjenica da nema posebnog ugovora ili okvira dozvoljava da svaka učesnica odabere u kojim projektima bi želela da učestvuje.
„Ovo može biti i donja granica za učešće neke od tri zemlje koje nisu članice, i to na projektima koji su za njih važni i korisni.”
Kakva je budućnost?
Iako može biti pozitivna ako bi se radilo na elementima obe inicijative koji približavaju zemlje, može biti i sasvim drugačija, smatra Goran Buldioski.
„Najgori scenario bio bi da se energija troši u navodnom ili stvarnom nadmetanju dve inicijative.
„Regionu je potrebna saradnja, ne narativi koji se nadmeću.”
Jednačina postaje složenija kada se u sve uključi i zvanični Vašington, koji je pod ranijom administracijom Donalda Trampa snažno podržao tadašnji Mini Šengen, a onda je i tim Džozefa Bajdena često slao pozitivne poruke Otvorenom Balkanu.
„SAD treba da unese sopstvenu energiju i dinamizam u proces koji predvodi Nemačka, radi sa Berlinom da učesnice ispunjavaju ono na šta se obavežu i koordinira saradnju sa Evropom.
„SAD ne treba da se nadmeću sa EU ili Nemačkom, kao najvećom ekonomskom silom u Evropi, u oblasti privrede ili trgovine”, smatra Edvard P. Džozef.
Ipak, istraživački direktor Instituta za saradnju i razvoj iz Tirane Ardijan Hačkaj vidi i – dobitnu kombinaciju.
„Ako možemo da iskoristimo sirovu balkansku snagu, koja dolazi kroz Otvoreni Balkan, u okviru Berlinskog procesa, koji pruža Evropska unija, to može biti veoma dobra stvar.”
Predavač na američkom univerzitetu Džons Hopkins Edvard P. Džozef stvari vraća na početak i upozorava da je ekonomska moć zapravo – politička, a da postojanje privredne saradnje dve zemlje ne znači i njihovo istinsko partnerstvo.
„Ekonomski problemi u regionu su u suštini politički, a ne ekonomski, pa se moramo pitati koji će pristup rešiti ove političke probleme jer je to ono što ljude na Balkanu ostavlja siromašnim.
„Ako krenemo putem Otvorenog Balkana, rizikujemo da te političke probleme uvećamo: tri zemlje koje nisu deo tog projekta su tri zemlje koje imaju ozbiljne probleme sa Srbijom, osećaju se ugrožene probuđenim srpskim nacionalizmom pod predsednikom Aleksandrom Vučićem.”
Džozef kaže da Otvoreni Balkan predstavlja rizik jer daje odrešene ruke dominaciji Srbije, a to je, smatra on, razlog za ozbiljnu brigu.
„Da je Srbija demokratska zemlja, to ne bi bio problem – Nemačka je ekonomska sila u Evropi, ali to nije problem, jer je Nemačka demokratija.
„Kada Srbija postane demokratija, ni na Balkanu to neće biti problem – ali to nije slučaj sada, ne sa zemljom koja nije demokratija koja funkcioniše, već je u mnogim aspektima autokratija.”
Četrnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.