Nije se desilo, a moralo je

Autor: Milanka Kovačević Aktuelno Komentar Naše mišljenje
5 minuta čitanja
Vreme siledzija

Razmatrajući događaje od prošle nedelje, istupe, verbalne i neverbalne poruke naših političara, pitanje koje se samo nameće je: Da li smo stvarno toliko loši kad nas predstavljaju mediokriteti, dvolični, iskvareni likovi među kojima gram časti ne bi mogao da se pronađe ni da se svećom traži?

Vreme siledzija

Umesto osvrta na događaje potekle nedelje možda bi bilo uputnije da se osvrnemo na ono što se nije desilo, a moralo je, naravno, da živimo u normalnoj zemlji. Tek da naslutimo koliko smo spustili kriterijume, pa pristajemo da nam državu podvode umesto da je predvode.

Nije došlo do smene (bar) jednog ministra iako je bilo očekivano. A moralo je! Jasno je da se plasiranjem vesti o smeni, kupovalo vreme i umirivala javnost. Kao: evo, smenjujemo ga od nedelje. Ali, ne zato što ste u pravu, nego zato što ste nam važni, pa žrtvujemo jednog sposobnog ministra. No, izgleda da Lukač ne daje pardona ni svojim formalnim šefovima (kojima je, usput smo načuli, sočno rekao da odbiju). Naravno, nije to zato što bi ga ostavili na cedilu. Ponuđena mu je lepa apanaža zajedno sa novom funkcijom, ali čovek koji koji je uveren (verovatno se poredeći sa onima oko sebe) da je najbolji kandiat za predsednika, teško da će ustuknuti. Dakle, od ministrovog ubojitog pogleda ne strepe i stradaju samo obični, nego i oni veoma neobični, takoreći, ekskluzivni građani ove zemlje.

Nismo bliže istini o smrti Davida Dragičevića, a morali smo znati sve.

Nakon posebne sednice Narodne skupštine jasno je da institucije ne rade, da sistema nema, a da, u onome što glumi sistem, nema ni pravde, ni istine, a ni empatije. Apelovati da nadležni rade svoj posao je postalo bespredmetno, kao i namigivati u mraku. Ono što su hteli, znali, smeli, mogli, to su već uradili. U međuvremenu, imali smo još nekoliko smrtnih slučajeva. Svi sumnjivi. Anketni odbor, čak i da je najbolji, ne može da popravi nešto što se već raspalo. Zato se protesti nastavljaju i šire. A peticija se potpisuje i po gradovima Srbije. Institucije najlakše osramote i uruše oni koji ih predstavljaju.

Nije uhapšen ni napadač na novinarku, a morao je biti.

Da je otvoren lov na novinare videli smo u Crnoj Gori. Upucana je koleginica Olivera Lakić, ne zato što je iz sopstvene radoznalosti i dokolice, nego radeći svoj posao i za opšte dobro, istraživala stvari zbog kojih joj je poslata poruka upozorenja – danas kroz nogu, a sutra kroz srce ili glavu. I…ništa. Država, tačnije oni koji je (pod)vode, su uputili deklarativne osude, izrekli da će uraditi sve da otkriju počinioce. Dobro znamo da njih reči ne koštaju. Nisu oni novinari da se brinu oko toga šta će i kako reći. Jedan dan se protestovalo, a onda četiri – muk. Odgovornost niko ne oseća, a nikoga neće ni pozvati na nju. Pogledajte ih sve – od Dodika, do Vulina..o Đorđeviću i Đokiću da ne govorim. Jasno je, iako se YU raspala, zajedničko je da na funkcijama uspevaju ta ista divna stvorenja, samo su im imena i lica drugačija.

I dok je normalni svet slavio Dan pobede nad fašizmom, mi smo proslavljali period njegove obnove. Od Austrije do Srbije, duhovi iz boce su pušteni, maše se fašističkim zastavama, promovišu ideje za koje smo mislili da su pokopane pre sedam decenija. I na skupu na Blajburgu napad na novinare, tek da nas podsete da se kreteni nezadovoljni odrazom uvek ljute na onog što drži ogledalo.

Kad smo već kod Blaburga, premijer Hrvatske Plenković tvrdi da je Tuđman jedini pobednik na zgarištu bivše zajedničke države. Ne bih se baš kladila da je pobednik samo jedan, ima ih za nabrajanje. Ali sam sigurna ko je izgubio – svi građani.

 

Podijeli članak
Ostavite komentar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *