Pas nema za šta da nas ujede, dugujemo, što bi se reklo, i bogu i narodu, a slepe vođe ne vide u kakav nas finansijski ambis vode. Tačnije, vide, ali ne mare. U ambisu ćemo, dakako, završiti mi i naši potomci, dok će se oni i njihovi već nekako izmaći, obezbedivši i peto koleno.
„Ma, kakva vlada, ne brinu oni za to kako da čovek plati račune, lekove, sve su to helikopteri“, požalio se jedan na naše prvake čija je glava u oblacima dok je nama blato stiglo do grla.
„Sjajna ideja!“, uzviknuo je nadobudimir, glavni za unutrašnja dela, koji je ovih dana lupao glavu kako da namakne novac za lobiranje u Americi, a da ne bude baš providno.
„Ja znam, šefe, imam tačan odgovor“, uskliknuo je na sednici vlade povodom tog problema. „Što bismo gradili puteve kad možemo da kupimo helikoptere od trampa? Ujedno ćemo se odužiti Amerima za onu uslugu glavnom, a ubili smo dve muve jednim udarcem. Helikopterom ćemo lako stići na svako mesto. Idu izbori, treba obleteti celu republiku“, uzbuđeno je objašnjavao sve prednosti ovog rešenja.
„Bravo, nadobudimire, i ja mislim da će šef biti zadovoljan. Sigurno će te pomaziti, a možda ti baci neki tender“, pohvalio ga je prvi među njima i okrenuo kuma.
„Evo me na vladi, nešto smo progurali, ali nam treba dobro skretanje pažnje. Kažem im – ako ovde niko ne zna, kum će znati.“
„Ne možemo sad referendum, nije trenutak. Da udarimo sa nekim genocidom i Jasenovcem, to je bilo skoro. Šteta što je Šmit prošlost, mogli smo to još malo otegnuti, dobro bi nam došao. A šta misliš da tražimo ukidanje OHR-a? To do sada nismo imali. Ma, znam da se ne pitamo, ali šta nas briga. Gruvaj po svim medijima koje kontrolišemo. Zovi nenada da to stavi, upecaće se somovi, a mi ćemo imati manevarski prostor“, zaključio je šef.
„E, tačno sam znao da ćeš ti ovo najbolje rešiti. Kažem ja mojima – ako ko može da završi posao, to će šef. Ne zovu tebe uzalud Don Mito. Bravo, kume! Što bi Vulin rekao – divim ti se do imbecilnosti“, oduševljavao se prvi među ministrima.
Ipak, nije sve išlo tako glatko.
Javnost je više interesovalo kako je za vrtić u Pelagićevu mašina za veš plaćena 23 hiljade maraka, a tobogan sa kulom 18 hiljada. „Ne dajemo odgovore jer nikome ne odgovaramo, a ko mnogo bude gurao nos, može i da dobije po istom kao onaj radoznali odbornik“, rekli su duhoviti likovi koji vedre i oblače u selu Pelagićevu koje ima status opštine. Doduše, svako radi sa onim čime raspolaže. Da su pravili zgradu vlade, pepeljare bi plaćali hiljadu i kusur maraka, ali, pošto su pravili vrtić, morali su da se ugrađuju u mašine za veš.
Još jedna bomba, bačena od bivšeg bezbednjaka, da se kokain prevozio vozilima vlade, stidljivo je eksplodirala. Očekivano, savo je sa punim pouzdanjem poručio da će svi za koje se osnovano sumnja da su počinili krivična dela biti kažnjeni dok je on premijer. Kao da, koliko juče, nismo gledali kese pune kokaina u Kliničkom centru.
Glumi se ovde na svim nivoima. Pozorište nam je u kući, a niko nas ne pita da li nam se predstava odgovara. Svedeni na statiste, nadamo se da nećemo postati rekviziti koji mogu stradati ako glumce obuzme previše žara.
Sve se nadamo da nije onako kako nam se čini, dok se s vremena na vreme ne pojavi neka krtica i u javnost pusti snimak koji razotkriva procese unutar institucija, čuj mene, stranaka.
Saznali bismo mnogo toga kada bi se otvorile Skaj komunikacije, ali o tome ćemo, valjda, ako ikada stignemo do Evropske unije i zelene grane.
Do tada, kokain i helikopteri, kumovi, a ne zakon i institucije.
Možda je u tome i cela filozofija vlasti. Što je zemlja bliže ambisu, to oni više vole da lete.