Nedavno je neko napisao da narod koji jednu masku nosi mesecima ne može biti uništen. U sedmici iza nas smo videli i da narod koji dobrovoljno daje toliko para za popove, ne samo da je neuništiv, nego mu uopšte nije loše. Jer, ne možete biti istovremeno sirotinja i udeliti baš toliko. Mora da smo mi jedna bogata zajednica kad smo od isposnika napravili hedoniste koji poste na kavjaru.
Kiseli juli je doneo tek nekoliko događaja, pravih vesti nad kojima smo se trebali zabrinuti i nagnati javno mnjenje da se preispita. Umesto toga imali smo sedmicu simulacije događaja. Čoveku se na prvi pogled može učiniti da se čuda dešavaju. Ali, kad se stvari ogole, ispadne da su sve to trice i kučine, jedan dim koji, kad se raziđe, iza sebe ostavlja istu sumornu sliku koja je bila i pre toga.
Ponedeljak je doneo glavobolju za prvog čoveka naše vesele naseobine. “Gde da nađem novog neprijatelja, Momo, brate?”, urlao je na telefon Baja tražeći ispeglanu košulju. Nekako se desilo da je spisak onih koji staju na put našem srećnom životu postao kratak i monoton. “Koronu za to ne mogu da iskoristim. Dovoljno je što sam Radovana poslao u izolaciju, da se malo odmorimo”, gunđao je tražeći masku. “Opet ću morati Valentina da izvlačim iz naftalina”, ne baš zadovoljno je konstatovao Baja ulazeći u helikopter. “Majstore, za Sarajevo, al’ naše, ne u Teheran”, uzviknuo je pilotu, stavljajući slušalice kako bi mudre misli spremne za sastanak sačuvao od buke propelera.
A na sastanku je trust parlamentarnih mozgova odlučio da je 15 miliona mera za vrednost utemeljenja. “Dobro su je načinili” uzviknuo je Nenad dodavši da će donirati i koje kilo uvozne soli, čisto da ne bude bljutavo kad javnost bude progutala.
Međutim, ispostavilo se da je stomak javnosti bio slab, pa je reagovala rasipajući žuč uglavnom u virtuelnom svetu. Time osokoljeni, oglasili su se i borci rekavši da ne pristaju da se njihovim zaslugama drugi kite. Onda su stvaraoci rekli da ne možeš da budeš i borac i utemeljivač jerbo, ako si se borio, pristao si da budeš gorivo. Bitan je onaj ko je plamen zamislio i borca naložio.
Bežeći od problema u sopstvenoj kući, u posetu komšiji bratu je došao Vučić. Mada je parlament, kao temelj, potpuno uništio, sudski sistem anestezirao, a sve ostalo privatizovao, od problema sa kojim ne može da izađe na kraj je pobegao u komšiluk gde može da se pravi važan i sa pozicije patrona deli kapom i šakom ono što je od gladnih usta i domova zdravlja u Srbiji otkinuo. A samo zato da bi ga neko potapšao po ramenu i nahranio mu ego. “Ja sam bar ovde car, ako me kod kuće smatraju običnim federom”, mogao je da uzvikne Vučić, pozdravljajući se sa Bakincima.
A Vučićeva poseta je pokazala i da se crna mantija nekako najbolje slaže uz beli džip. Jeste da su posle rekli da džip nije mantijin, ali, zar je vazno čiji je breg, što će reći džip, kada se Jefrem, takoreći mantija, voza u njemu.
Bila je to lepa poruka koju smo iz Vučićeve posete mogli da izvučemo. Srbija je ojađena, siromašna, moralno i finansijski, pa ako hoćete i biološki, uništena. Ali je za RS i dalje tata i nedostižni ideal.
U nedelji iza nas desilo se možda tek nekolicina značajnih događaja koji su trebali da nateraju društvo da se zamisli nad onim što nam se dešava.
Iz koje noćne more je izronio muž nasilnik koji je zapalio ženu i kako je moguće da postoji danas neko ko misli da je žena njegovo vlasništvo?
Zašto je poginuo radnik Integrala i kakva nam je zaštita na radu?
Šta ćemo da radimo kada talas otkaza zapljusne društvo, a njegov početak već osećamo?
Nasilje, nezaposlenost i beznađe su teme koje su nam najvažnije. Umesto toga imamo vlast koja sama sebe hvali.
Logično, ona takva kakva je nema svest o svojim ograničenjima. Samim tim što je glavna u jednom kutku sveta već je prevazišla sve svoje kapacitete i najluđe snove. To što, realno, spada u zonsku ligu, samo je naš problem.
Ali, mi se zamajavamo posmatranjem majmuna u kavezu. A u zološki vrt, jer životinje volimo, ne idemo.
Znate već o čemu i kojoj zloupotrebi dece pričam.