Nek’ nam je sa srećom novi kredit! Kao malo koja zemlja, uspevamo i u doba korone da napredujemo. Jeste da se radi o zaduživanju, ali se u čaši napretka trunje ne traži. Neko bi rekao da je pravo čudo zemlju sa ovolikim prirodnim bogatstvom i malim brojem stanovnika baciti u dužničko ropstvo. Čudo, nego šta! Umetnost, takoreći. Za to što (nam) rade, običan svet već dugo nema drugi komentar osim: Motaj kablove, gasi svetlo.
Mi smo država u stanju socijalne potrebe. Da ovu zemlju posmatramo kao živo stvorenje, bio bi to neki zavisnik (ne baš od narkotika, ali od kocke sigurno) na javnom kazanu koji, dok čeka obrok, sve oko sebe davi pričom o moćnim prijateljima na važnim mestima.
Recimo, nekada su iz Rusije dolazili da nam pokažu kako se grade mostovi, vijadukti i termoelektrane, a sada smo spali na to da nas dezinfikuju. I ne samo da priznajemo da nismo u stanju da kako treba očistimo prostor u kome živimo i radimo, nego se još i hvalimo prijateljima koji nam šalju pomoć. Prećutkujući da je ona više milostinja ili da smo već prodali bubreg za nju. Doduše, bubrega imamo dva, pa jedan i možemo dati za čistoću, a nije baš i da su “prijatelji” iznenađeni našom aljkavošću- smeće uz puteve i reke jasno pokazuje sa kakvim umazancima imaju posla. Ali, ipak. Zar smo na te grane spali?
Pomenutu dezinfekciju je iz prve ruke pratio direktor glavne bolnice kod nas, izvesni Đajić, koji se očigledno suviše primakao i u toj meri dezinfikovao da je umislio da šef policije, takoreći Berija. Ponešen trenutkom i mišlju o sopstvenoj nezamenjivosti, uzviknuo je: Da se ja pitam, sve bih zatvorio na 15 dana! Ako crknemo mi (što po Đajiću izgleda i nije velika šteta), crći će i virus (što je, čini se njemu ogromna korist). Dakle, mišljenja je naš Berija, platili bismo malu cenu za veliku stvar.
Đajić, naravno, ne uviđa da su njegovi snovi nemogući u stvarnom životu u kome su granice porozne a korona ne zna za prepreke. Ako nas zatvore, drugi će se kretati, a virus živeti. Ali, ne mora mučeni direktor klinike sve da zna. Dovoljno je da dobro poznaje onog ko odlučuje o njegovoj sudbini.
A oni koji o svemu odlučuju su, videli smo, predsednici partija. Ništa institucije, laku noć skupštine i vlade. Džaba svi kantoni, županije i opštine kad imamo lidere.
Samo kod nas jedna vrhovna glava više zna od hiljadu drugih, ma kako mudre ili učene bile. Jerbo smo mi narod infantilan. Ako ne tražimo baš tatu, tražimo gazdu ili barem nekog ko će da nas čvrsto..hm, drži, što već može da se podvede pod mazohizam.
Elem, osim kolektivnog imuniteta koji hteli-nehteli zbog korone stičemo, trebaće nam i kolektivni psihijatar. Jer, kako drugačije objasniti da pri čistoj svesti i zdravoj pameti jedan narod pristane na takve vođe. Doduše, nije baš da se nije dešavalo i pre jednog veka. Ko je čitao Domanovića, jasno mu je da smo već bvali na dnu. Ali smo se nadali da smo u skladu sa 2020. godinom uznapredovali. Izgleda da je uzaludno očekivati nivo tamo gde niskost caruje.
Kad smo već kod niskih udaraca, oni skloni rijalitiju imali su čime da se naslađiju u nedelji iza nas. Varničilo je na relaciji Dodik- Drašković. Hercegovački knez se blatom bacio na vlast u RS rekavši da su sve pojeli, popili i na helikopter potrošili, dok je on mislio na budućnost, punio buđelar i skrckao milion za pomoć ubogima.
Promptno je Dodik doleteo u Hercegovinu poručivši da nije njih i njihove blagonaklonosti, ne bi bilo ni Draškovića kao milionera. Potom je knez zatražio bilans neuspeha javnih preduzeća kojima upravlja vrli Milorad. Usledio je muk, a onda je scena ostala prazna. Sad, da li se glumci ljube, prepiru ili tuku iza kulisa, možda saznamo ako neko digne zavese.
Polako se pravi scena i za igrokaz zvani lokalni izbori. U međuvremenu je uletela i Centralna izborna komisija sa zahtevom da zbog korne ova predstava bude odložena. To bi svakako obradovalo partije na vlasti, odgovaralo bi i opoziciji da ostane gde jeste (nju je korona potpuno izbrisala), a bogami i običnom narodu jer se, kako je onomad dok je skupština radila, rekao glavni Baja, ni za 20 godina ništa neće promeniti.
Uostalom, za izbore je Nušić pre više od 100 godina rekao da se mogu smatrati nekom vrstom pretakanja narodne svesti, pa nas, shodno tome, ne sme začuditi što su rezultati i dalje mutni.