Niko se nije postideo kada je na Skupštini poslanik pročitao pismo sina poginulog borca Koščice. „Nije problem, nek’ mi se javi. Radna mesta nosim sa sobom jerbo smo napravili takav sistem da nam iz države direktno preliva u džepove“, poručila je ministarka i spram sebe rešila problem kao što je i institucije svela na svoju meru. To što nam ga je tesno skrojila, k'o te pita. Krojače sudbine sami biramo, a glasali smo da nam šiju Zora, baja i ostali Radovani.
Od značajnih spoznaja iz nedelje iza nas izdvajam zaključak da je političar izgleda kriminalac koji je uspeo.
Najpre, na prvi pogled ih je teško raspoznati.
Obojica zimuju na Jahorini, najčešće su i vlasnici apartmana i na planini i u Trebinju. Slične su i žene koje ih prate, a u slučaju kriminalca i narko dilera Samardžije, žena je ista kao kod aktuelnog savetnika Milana, bivšeg prvog čoveka zakonodavne vlasti u državi.
Sreća pa nam je baja već u godinama kada ga više pare interesuju nego žene. Ako bi slušao savetnika Milana oko izbora, načisto bi nagrabusio.
Od ostalih sličnosti, obe grupe vole skupa auta, švajcarske satove i račune u poreskim rajevima.
Kretali bi se po mondenskim mestima (znali bi i oni kao svetski džet-set!) da nisu pod sankcijama, na poternicama ili barem na skaju, dakle, na oku svetskim obaveštajnim agencijama.
Kriminalci možda nemaju formalno obrazovanje, ali se ni političarima ono ne vidi iako diplomu mogu da prilože kao dokaz. Rečnik im je isti, pa čak i pojava.
Naizgled, jedina razlika je što neće završiti kao Samardžija oboreni pravdom na pod sve dok je vlasti, institucija iza kojih se kriju i, naravno, međustranačkih dogovora i koalicionih sporazuma.
„Jahorina- prepoznatljiva turistička destinacija koja obara“ bio je pokušaj PR tima da na šarenim stranama amortizuje štetu.
„Oboren je samo Samardžija. Ostali političari su i dalje tamo“, čitalo se u crnoj hronici između redova.
Doduše, političari su pred kraj nedelje bili i tu i tamo- sa obe strane Drine, fokusirani na izbore u Srbiji.
Sve što se dalo kupiti, sitnog zuba i skvrčenog mozga, sužene svesti, a lišeno savesti, krenulo je autobusima za vikend put Srbije.
„Jeste da smo isti narod što znači jednako neobrazovani, zamagljenog uma i intelektualno zapušteni. Gledamo iste rijalitije, do koske smo ogrezli u kocku. Jedna je mafija sa obe strane reke instalirala svoje ljude. Ipak, nećemo prepustiti slučaju da korov ne pokrije ceo prostor. Niko ne sme da se izvuče“, rekli su i krenulo je stado u autobuse. Ispostavilo se da je njihova pomoć bila suvišna.
Ipak, računaju da će tamo on koji sve prati, znati bratsku podršku da ceni.
Jelena i Nenad su se odlučili da na ovaj veliki dan budu bliže njemu, dok su Branislav, neka sitna boranija i baja glasali u Banjaluci.
„Napokon mirna nedjelja. Okupaću se i obući pidžamu posle ručka, Marfi mi je nešto baš teško pao ovih dana. Vreme je za relaksaciju“, mrmljao je baja i zadovoljno punio kadu kad je zazvonio telefon.
„Šefe, loše vesti. Moramo odmah za Beograd u štab SNS. Viđen je onaj u trećem redu, biće i na TV. A znaš šta to znači za rejting“, čuo se uspaničeni glas.
„Šta to kažeš? Ko ga je pustio, kako se uvukao?“, pitao je baja.
„Ama, znaš njega, lopov jedan. Izvini, šefe. Pojavio se sa ogromnom torbom na leđima i rekao obezbeđenju da je doneo picu sa Jahorine. Oni ga pustili, valjda bili gladni, nisu ni proveravali“, objašnjavao je glas.
“Daj mi odelo, moram hitno za Beograd“, viknuo je baja svom Ćirku i skočio sa troseda. “Eno onaj samo što nije skočio na kameru, da ispadne da ja više nisam bitan“, psovao je baja u žurbi navlačeći čarape.
Direktno se katapultirao u levi deo ekrana, drugi red.
„Ostao je u trećem, ipak mi je iza leđa. Sad moram da vidim kako da ga potpuno eliminišem pre nego što postane ozbiljno. Smisliće baja način, nije mi prvi put“, razmišljao je naš junak zabrinut zbog trenutne situacije.
I tako, dok se još uvek najveći bavi očuvanjem pozicije na koju mladi lavovi jurišaju, običan svet razmilja kako da okiti jelku i obezbedi prazničnu trpezu nesvestan kolika je sreća biti prosečan, mali čovek.
Ako još ne pristaje da bude tamo gde ne želi niti mora da priča ono što ne misli, spada među retke.
A kažu da retki pronađu retke. Kad tad.