“Evo, solim rane”, javio se baja sa podignutim prstom, “ometaš me, taman sam zamahnuo da ubodem i u oko. Bolje tenzija, pa i rat, nego ove rate koje mi vise nad glavom. Za sada sam postavio bilborde, zamajavam ljude da treba da se ponosimo zločinom. Ovce su to, ja da ti kažem. Zato ne stajem.
Ovim budalalma sam rekao da guraju priču da ćemo da menjamo ime Srebrenici. Nenadano, i ovo sa SDS-om i izborima nam je dar sa neba. Sad možemo biti širokogrudi, pozvati ih u okrilje, svima reći da nije kriminal u pitanju nego da nas Amerikanci mrze što smo Srbi. Rekao sam ja- malo podlosti, malo sreće i ima da jašemo još ihahaj”, kratko je baja sagovorniku opisao situaciju na putu ka Beogradu.
“Odoh na Dedinje, ide baja da glasa. Ko bi rekao da ću do Dedinja da dobacim? A, šta kažeš? Malo te zaj…salim se. Odoh da obiđem imanje i pokupim stanarinu, znaš da moram da kontrolišem poslove inače sve brzo ode kud ne treba, znaš naše ljude, nego ne smem mnogo da pričam, snimiće me kao onda za Đokoviće. Za javnost, idem sa Vučićem da utanačim sabor. Zategli smo konopac, što se mene tiče, najbolje je da pukne da ne vraćam te dugove. Idemo na sve ili ništa”.
I nenad se zaputio u Beograd da glasa. “Ne znaju oni šta je za njih najbolje. To su sve mlakonje, pravi Srbi smo samo mi. Da oni odlučuju carovala bi korupcija i kriminal. Ovako, jašemo ja i meni slični. Kao što rekoh, dovoljno je da me pogledate I da vidite da sam pravi izdanak (kakav izdajnik, šta trabunjate) našeg naroda. Ne zna se dal’ sam lepši, zgodniji, obrazovaniji ili pogodniji”, kratko se predstavio nenad. Tačno bi ga čovek na crveni kombi privio.
Ali, na nebu ne sija samo jedna zvezda. Nenadu se opasno približava jedna čavka koja toliko voli svoju zemlju da je u stanju i nacionalnost da promeni, od Srpkinje Bošnjakinja da postane, samo da bi se uklopila u zahteve fotelje. Za sada je u upravnom odboru javnog servisa, ali sutra, ko će znati. Možda, ako šefa pericu zapadne, bude predsednica Skupštine. Po kvalitetu se ne bi ni primetila razlika- da čavka sedi umesto nenada.
Poslednju nedelju maja ćemo pamtiti i po tome što je kostadin udomljen. Gnezdo će nadalje svijati u Turističkoj organizaciji republike.
“Imam sposobnosti, imam obrazovanje, dva fakulteta, brale. Čim me čovek pogleda jasno mu je sa kim ima posla”, kratko se na reference osvrnula ova živopisna figura našeg posrnulog političkog života.
“Očekujem bum u turističkoj ponudi. Umesto da čekamo turiste, ja ću krenuti da ih doterujem. Čim me vide znače da koste lomim. Još kad podviknem: “Šta je, frajeru? Hoćeš da dolaziš ili da te ovde nabodem glavom?”, ima da se probijemo u sam vrh turističkih zemalja”, predstavio je kratko svoj plan za omamljivanje turista.
Na svoje udomljenje još čeka savetnik milan koji će, po svemu sudeći, u Hrvatsku moći samo kao turista pošto agreman ne stiže. Ovaj Nušićev Nikaragua se nije obeshrabrio.
“Ima i u Rusiji i nekom drugom Azerbejdžanu sreće za mene. Nećete me ponižavati. Naći će meni baja neko mesto gde će moji talenti doći do izražaja”, rekao je medijima I zalupio vrata.
Naučnica Hana Arent je još u prošlom veku zaključila da cilj stalnog laganja nije u tome da narod poveruje u laži nego da ne veruje ni u šta. I to sada živimo.
Dok nam krčme i rastaču zemlju, dižu tenzije, svađaju sa komšijama i prete ratom, građani u nemoći posmatraju. Prepušteni sebi, svako se snalazi kako ume. Jedni se evakuišu, drugi povlače u sebe, a treći prodaju. Tek, niko neće ostati neoštećen.