Stvari su odavno takve da nam samo viša sila može pomoći. Zato, dok slušaju vesti, građani zazivaju boga, svako svoga, strahujući da nam je, sa ovakvima na čelu, bog možda i okrenuo leđa.
Ali, ne uzdaje se u božiju pomoć samo običan svet nego i naši prvaci. Sa mnogo deklarativne vere u pobedu obznanjuju se kandidati za koje ćemo izvoleti da glasamo u oktobru.
Iz trebinjskog SNSD-a je stigla blagovest da je žena nabolji čovek za mesto predsednika. Željka je dobila njihovu nepodeljenu podršku što oslikava naše poimanje demokratije kao trke jednog konja. Valjda tako pokazuju mnolitnost, šta li? Pošto je spontanost druga odrednica partijskih procesa, za očekivati je da za Trebinjcima krenu i drugi odbori. Ko zadnji – magarac. Ili nešto gore.
I SDA je na kraju birala između jednog kandidata. Prvo je odustao Zvizdić (Bakir je komentarisao da im ne trebaju oni koji odustaju), a potom i Sebija (koja mu, valjda, treba). Na megdanu je ostao usamljeni Džaferović koji kaže da (još?) nema uslova za podele u SDA. Pravo čudo bi bilo da ne daju sve od sebe da ih stvore.
Zaključak koji se nameće je da imamo kineski kvalitet političkih kandidata. Ako neki i funkcioniše na početku, do kraja mandata se potpuno pokvari.
I Dodik je ove sedmice gledao u nebo. Trebalo je leteti do Pitera, a potom i u Beograd, a vetrovi promenjivi. Početak nije obećavao. Uplašen za sudbinu entiteta najavio je najezdu migranata. Podaci koje poseduje, izjavio je zabrinuto, govore da će na granice u narednih mesec dana doći njih 180 hiljada i izvršiti pritisak na RS. Nije jasno otkud zabrinutost kad se od 2013. sprema za pola miliona Arapa. Kao melem na ljutu ranu mu je pao susret sa Putinom kome se, kao ocu, požalio da ga Amerika dira. A vrhunac zadovoljstva je stigao na kraju nedelje u Beogradu kada je dozvolio euforiji da ga obuzme gledajući policijsku paradu. Tako impresioniran izjavio je da je policija garant sigurnog dana i noći. Naravno, to ne treba da vas uljuljka budući da je sigurnost na ovim prostorima relativna kategorija, pa za tili čas možete da se nađete, kao oni onomad u Hercegovačkoj ulici u Beogradu, sa one strane sigurnosti.
Roman Abramović je morao iz Londona da aterira u Izrael. Izgleda da su Britanci postali gadljivi na novac sumnjive čistoće, pa su mu uskratili biznis vizu. Loša vest za ostatak ruskih oligarha na ostrvu koji sada sa strepnjom proveravaju datume u svojim pasošima.
I dok se ruskim tajkunima u Britaniji smrkavalo, građanima Srbije je svanulo. Stiglo im je zlatno doba. Predsednik Vučić je obznanio i da će trajati sve do 22 godine, ako sačuva mir. A ako ga ne sačuva, onda valjda nikom ništa. Nadam se da su mir stavili na neko dobro obezbeđeno mesto. U manastir, na primer.
Kad smo već kod manastira, bivši vladika Grigorije kao i bivši reis Mustafa Cerić su, nezavisno jedan od drugog, došli do istog zaključka – da se ovde sprovodi negativna selekcija, a da napretka nema bez sposobnih ljudi koji se bune. Elem, ova istovetna, ali naknadna pamet, je za pohvalu. Naravno, dok su mogli da menjaju stvari, nisu je imali. Veoma prilježno su eliminisali “disonantne tonove iz svog okruženja”. Kritičare volimo, ali ne u svojoj kući.
I, za kraj, nekada simpatično liberalni Česi su pokazali da su veći katolici i od Iraca. Ekstremna grupa koja je sebi dala laskavo (i netačno) ime “Pristojni ljudi” je u Brnu prekinula predstavu “Naše nasilje – vaše naslje” Olivera Frljića. “Pristojni” ljudi su rekli da su hteli da izdrže, ali su muke prevazilazile stepen tolerancije, pa su morali da prekinu predstavu. Frljić je ocenio da su u zemljama bivšeg Istočnog bloka u toku Katoličke olimpijske igre. Ali su zato građani Irske, koji su do sada važili za najkonzervativnije katolike, zahtevima crkve rekli ne i ukinuli zabranu abortusa.
Što je, valjda, opet neka ravnoteža i božiji znak.