JEDAN RANAC, 92 DANA I 24 ZEMLJE:
Aleksandar Karaklić – Zemunac koga je Trebinje, umjesto dva sata, zadržalo, četiri dana

„Milion puta sam na putu, ne znam gde idem, gladan sam, ne znam kad ću stići negde, ali u meni je tolika sreća da ja to ne znam da opišem“, priča za Direkt Aleksandar Karaklić iz Zemuna, koji je prije tri mjeseca samo s rancem na leđima krenuo u avanturu života.

Njegov 92. dan putovanja zatičemo ga u Trebinju, gradu koji je, igrom slučaja, kako ćemo vidjeti, postao posebna povratna stanica na njegovom putu.

Tri stvari za putovanje su dovoljne

Aleksandar putuje bez novca, a saputnik mu je samo ranac u kojem nosi šator, vreću za spavanje i dušek. Do sada je stopiranjem obišao 23 države, a Crna Gora, kao 24, biće njegova posljednja stanica prije povratka kući.

„Za ovakav način putovanja potrebne su ti tri stvari i uopšte nije teško – za prevoz stopiram, za smeštaj imam šator, mogu da spavam bilo gde, a za hranu pitam da mi neko kupi ili da mi neko da“, objašnjava Aleksandar, dodajući da mu je svaki dan potpuno nova avantura.

Život u trenutku

Plan puta ne postoji. Prati, kaže, „svoju srž“, ali uvijek ostavlja prostor za iznenađenja, čak i kada ga put pogrešno odvede.

„Svaki dan je drugačiji, ni milimetar nije kao prethodni, ne postoji repriza. Živim u trenutku, u momentu. Ne znam šta ću da radim kada se vratim kući, ali trenutno sam ovdje i uživam to mi je najljepše i to bih savjetovao svima“, priča s osmijehom naš sagovornik.

Prvobitno je planirao da Evropu obiđe za četiri do pet mjeseci, ali saznanje da u šengenskoj zoni može boraviti samo 90 dana primoralo ga je da ubrza putovanje i skrati boravak u mnogim zemljama i gradovima.

Trebinje – grad koji osvaja

U Trebinju je došao, iako neplanirano, iz Dubrovnika, a umjesto dva sata zadržao se četiri dana. Sada se opet vratio, neposredno pred odlazak u Crnu Goru.

„Ljudi su posebni. Svaki put kad me neko upozna s nekim, uđemo u priču i kad mu spomenem da nemam para odmah je reakcija ‘Čekaj idemo da jedemo, jesi li gladan’. Gostoprimstvo se osjeti i u drugim zemljama, ali ovdje je posebno“, kaže nam Aleksandar.

Budimpešta – prvi veliki udarac

Iako danas s ponosom govori o svom putovanju, prisjeća se da početak nije bio nimalo lagan. Novac ne želi da uzima, ali priznaje da je na početku znao da prekrši to svoje pravilo.

„U Budimpešti je sve bilo super do trenutka kada sam shvatio da sam beskućnik. To je bio moj prvi ozbiljan udarac, bujica emocija, ali izborio sam se“, prisjeća se u razgovoru za Direkt ovaj putnik koji je u svom putovanju osuđen da pita. Međutim, to za njega nije bio problem.

“Uvek sam bio smeliji, ali kada dođeš u situaciju da dovodiš glad i blam normalno da ćeš se odlučiti da jedeš. Ne postoji ta situacija da će blam da te preovlada, pitanje je besplatno, ako ne pitam ja sam već u odgovoru ne, a ako pitam samo mogu da dobijem pozitivan odgovor“, priča naš sagovornik.

Vjera u dobrotu

Put ga je, kaže, ojačao i potvrdio ono u šta je oduvijek vjerovao.

„Uverio sam se da je svet većinski pun dobrih ljudi. Manjina je loših. Verujem u ljude i u njihovu dobrotu“, zaključuje Aleksandar, za koga je osnovna parola putovanja snalaženje.

Inspiraciju za ovakvo putovanje je kaže pronašao u priči jednog momka iz Hrvatske, koji je prije desetak godina učinio isto.

 „Išao sam da vidim dokle su moje granice i kako se ponašam kad me život satera u ćošak. Nije isto kad imaš i kad nemaš novac, razmišljanja su nebo i zemlja“, kaže nam Aleksandar Karaklić, koji Evropu otkriva praznih džepova, ali punog srca.

Svoje dogodovštine sa putovanja naš sagovornik predstavlja i na svojim kanalima na društvenim mrežama Instagram i TikTok.