Ne treba vam dobar nos da biste namirisali da ovde vlada kakistokratija. Da je drugačije, ne bi ljudi bežali iz sopstvene zemlje glavom bez obzira. Ipak, u nedelji iza nas najgori se nisu ni trudili da prikriju svoju kakistost. A ni mi svoju nemoć da ih motkom rasteramo. Pristajemo uz kakistokrate i sanjamo da ćemo jednog dana da postanemo deo tima.
Za razliku od čuvenog jagodinskog pustolova Jovanče Micića koji je na put oko sveta krenuo zahvaljujući srećnim okolnostima i imaginaciji Branislava Nušića, laktaški Mile je u avanturističke vode uplovio po nas nesrećnim, a po njega iznuđenim okolnostima. Naša nesreća se ogleda u tome što nam čamcem upravlja pomenuti pustolov koji je odavno prodao kompas i radio-vezu. Ostao je samo motor, a kako čujemo, i njega je obećao stranom investitoru. Bez uređaja za navigaciju Mile se oslanja na svoju intuiciju, a po mraku se orjentiše uz pomoć zvezda iz Srbije.
Elem, okolnosti su takve da ima da nadrljamo kao žuti. Spasa nam nema. Uz to, nema ni Nušića da našoj propasti da notu vedrine i da o našem zgibeniju ostane trag pokoljenjima, ako uopšte dođu.
Jer, ako niste znali, dugoročno, po nas najvažnije stvari se trenutno dešavaju u porodilištima, konzulatima i ambasadama. I ne mislimo tu na krojačku dimenziju poslednje dve institucije koje našim političarima mašu malo štapom, a malo šargarepom, dok nam određuju sudbinu.
Mislimo tu na sve one koji ih opsedaju kako bi dobili studentske i radne vize i time zauvek svoj život i egzistenciju izmestili odavde. Zato je najvažnija vest da u Banja Luci jednog celog dana nije rođen ni jedan dečak i ni jedna devojčica. Akušeri nisu imali posla, babice su se odmarale, a plač bebe nije narušio grobnu tišinu porodilišta u najvećem gradu.
U takvim okolnostima, neko poljoprivredno zemljište uknjiženo na zajedničku državu potpuno gubi značaj nad pustim prostranstvima koja će naseliti neko, ali to nećemo biti ni mi niti naša deca. Vonj kakistokratije ih je oterao na bezbednu udaljenost i u prijatnije okruženje. Bespredmetno je vajkati se. To što čudo očekujemo dok se kakistokratima umiljavamo rezultat je ili kolektivne gluposti ili nezrelosti. A zna se gde istorija takve smešta.
Leđa okrećemo krucijalnim stvarima uz opasku da na njih ne možemo da utičemo, pa se bavimo tricama i kučinama. Te zašto su Željki miliji domaći od stranih investitora, te šta je Radovana obeshrabrilo i kako Nenad ljubi svoju sliku, očekujući da to čine korisnici svih puteva u RS jerbo je sada u mogućnosti.
Potpuno očekivano, Miletu je trebalo od ponedeljka do subote da otvori i zatvori priču o otcepljenju. U međuvremenu se žalio na pritiske Amerike, ali i opušteno ćaskao sa predsednikom Srbije. Ne zna se šta je fatalnije po nas, ali se zna da je referendum kao pojam od silne upotrebe izlizao. Sveo ga je Baja na nivo vica. I nema tog dušmanina koji može da nam naškodi više od naših kakistokrata. Što reče onomad onaj mudrac iz Srbije- goreg nemamo, boljeg nećemo naći.
I broj ljudi sa integritetom se ovde ubrzano svodi na nivo statističke greške. Jerbo sistem grešku eliminiše, što je Mile još pre dve godine konstatovao. Onaj ko nije u sistemu vlasti ne mora ni da postoji, što se njega tiče. Zato se pitanje “Ko je ubio Davida?” postavlja već 700 dana! Isto toliko dana se čeka i odgovor jer stvari u kakistokratiji tako funkcionišu.
Revolucionar Zapata je pre 100 godina rekao da tamo gde nema pravde za narod ne treba da bude mira za vlast. Meksiko je daleko, a i druga su vremena. Ovde odavno nema revolucionara, pa važi modifikovano pravilo. Tamo gde podanici žive, kakistokratima je zagarantovana duga i mirna vladavina.
Sve dok se ne uguše u sopstvenom vonju jerbo oni koji bi pustili vodu više ne žive ovde.