Ako se po prvoj nedelji može poznati godina, meseci pred nama će obilovati teorijama zavere, obojenim revolucijama i kontrarevolucijama, skokovima cena, padovima pravde i morala. I jednom opštom zbunjenošću koja nije posledica pijanstva u najluđoj noći već traganja za odgovorima na pitanja – kud da se denem, gde da pobegnem?
Neka bude magičan početak godine, rekao je Dodik svojim potčinjenima, potpuno gubeći iz vida da će umesto u istoriju ući u karikaturu. Agilni RTRS promptno je javio da su banjalučani osetili novogodišnju čaroliju. Neko je, potom, osetio pendrek čaroliju u predelu bubrega, neko čaroliju zatvorske ćelije, a neko i neverovatnom čarolijom osvanuo kao lice sa poternice. Međutim, veliki mag se nije tu zaustavio nego je, uz svo samopouzdanje koje bi fasciniralo ne samo Daninga, nego i Krugera koji je u ovom dvojcu bio zahtevniji, obznanio da je samo zahvaljujući čaroliji sprečen državni udar. Čaroliji u pendreku.
Čarolijom je nestao i Davor Dragičević, a javnost utihnula u iščekivanju raspleta ove misterije. Gde je taj čovek? Da li je živ? Ne bi se usudili da ga povrede? Ili bi? I dok građani među sobom šapuću, jer smo već ušli u fazu da bi svaki glasan poklič “Pravda!” mogao da vas čarolijom smesti iza rešetaka, režim neumorno brane razni savetnici i plaćeni analitičari tvrdnjama da iza svega stoji Amerika/London/Soroš/strani centri moći.
Tako se oglasio i uvek lucidni Obrad Kesić koga, uzgred budi rečeno, ne treba mešati Zoranom Kesićem koji je krajnje pozitivan i simpatičan lik.
Ovaj Obrad je poznat kao privatni korisnik gomile javnih para koje je potrošio lobirajući za našu stvar u Americi. Rezultat ipak nije loš po nas jer su tu stvar dobili samo Dodik i Špirić. Njih su metnuli na crnu listu, a mi smo, nekom čarolijom, ostali na beloj. Ukazuje sad, naš savetnik Kesić na opasnost od “Pravde za Davida” koja priziva intervencionizam, i to onaj londonski, najgori od svih. Može se i tako gledati na bespomoćnog koga u školskom dvorištu mlati siledžija. Ipak, prirodna reakcija je da potražite pomoć nastavnika. A zna se ko su tutori naših siledžija i ko ih kontroliše.
Nova godina je donela i nove cene. Pod parolom: “Što ste pušili, popušili ste” najpre su poskupele cigarete. Potom su na snagu stupile ekološke takse na automobile. Usledila je najava poskupljenja struje, najpre za privrednike, a poznajući stvari ovde, uslediće i za ostale. To je taj kontinuitet neophodan za sreću podanika širom zemlje – poznata praksa peglanja manjka u javnoj kasi preko leđa građana. Ministar resorni Petar Đokić se nije mnogo osvrtao na ove najave. Navikao da se ne meša mnogo u svoj posao, a opet, prezadovoljan ličnim rezultatima rada, pozvao je na stvaranje dobrih dela. Predsednica Cvijanović nam je poručila da ne brinemo jer je Srpska na dobrom putu i da sigurnim korakom ide u bolju budućnost. Slučajući ove poruke postajete sigurni da su pomenuti naučnici Daning i Kruger ovde vršili opite kada su definisali sindrom “manjak znanja, višak samopouzdanja”. A možda se radi o nekom drugom sindromu? Klasičnom bezobrazluku, na primer.
Doduše, njihovo ponašanje i ne treba da čudi kad vladaju u zemlji u kojoj građani imaju problem da na elementarnom nivou razluče šta je ispravno, a šta pogrešno, šta je dobro, a šta zlo. Javnost je i potresao i podelio snimak kolega sa “Žurnala” o kupovini diploma. Ono što smo znali, sada smo svi i videli. Ipak, ova viteška, a možda i donkihotovska borba novinara da poprave sistem dočekana je sa skepsom. Jedni se pitaju – zašto to i čemu, drugi – šta ima da se mešaju, treći – toliko je važnijih problema, četvrti – oštetiše obične ljude koji bi da idu odavde. Šta nam to govori? Pa, da smo popuštajući, sklanjajući se i zatvarajući oči pred svim nepravdama, zloupotrebama i kršenjem zakona, i mi postali saučesnici. Zato ne treba da čudi što relativizujemo i ubistvo. I borbu roditelja. I do nas je.
Nedelja se završila u Beogradu, zajedničkim unošenjem badnjaka. Iako su poruke bile ohrabrujuće, neveselo su izgledali madjioničari sa obe strane Drine. Protesti u Beogradu su iz subote u subotu masovniji, a nezadovoljstvo raste i širi se na druge gradove. Uprkos svim državnim, medijskim i savetničkim resursima koji su upregnuti da se diskredituju organizatori i učesnici, neka fina Srbija se ne slaže sa onim što joj od zemlje pravi aktuelna vlast.
Za razliku od njih, mi nemamo zamerki.