Naša hrabrost je odavno stvar prošlosti. U njoj smo i pamet pohranili. Obe nam u sadašnjosti mogu biti samo teret. Danas, kao ćurke u kavezu, trepćemo dok nas kljukaju vestima koje to nisu. Tako sluđeni bauljamo stvarnošću srećni što imamo nekog da nas brani od neprijatelja koji ne postoji.
Sednica republičke skupštine je za neke obeležila prošlu sedmicu. Za one koji imaju solidno pamćenje, a bogami i godine, bila je to još jedna bolna asocijacija na film “Štefica Cvek u raljama života”.
Jedna obična republika u moru sličnih, dakle naivna Štefica, željna je ljubavi. Stasala, odavno punoletna, iščekivala je čoveka svojih snova. No, kao što to u životu biva, umesto časnog muškarca koji bi je odveo do zvezda, poverenje je dala balkanskom kabadahiji koji je ponižava i koristi. Priželjkivala je romantičnog ljubavnika pored kojeg bi cvetala, a dobila Trokrilnog koji je decenijama zaslepljuje svojom švalerskom prepotentnošću.
Ona je, dakako, institucionalno nesazrela, pa su joj dodelili tutora koji, opet, ima zadatak da je, za dobru apanažu, kontroliše. Tutor je više zainteresovan za svoju platu nego za dobrobit štićenice, što Trokrilnom daje prostor da se razmaše. Dok joj govori da će da je usreći, on misli na to da je poseduje.
U trenucima kada prepozna da se u Štefici budi nemir, on usklikne, “Sad ćeš biti samo moja!” i iz džepa potegne referendum. Više puta je izvlačio taj argument što se svaki put završilo neslavno.
Ipak, Štefica, poput svih slepo zaljubljenih osoba, kratkog je i selektivnog pamćenja. Sve prašta, a samo srećne dane pamti.
Skupština je usvojila 10 zaključaka, što je bio signal za savetnika Milana Tegeltiju da startuje sa radom na tužbi koju ćemo podići protiv tutora. Vokabularom rezervisanim samo za one koji struku imaju u malom prstu, rekao je da je “drugi koncepat” možda prava stvar. Već vidimo da će da nas košta kad nas takvi brane.
A nakon Štefice, pardon. sednice, Trokrilni je odleteo na jug da podupre policiju u Trebinju. Čuvenom sentencom: “Sad ću da vas..grdim”, zapretio je svim licima koji su palili auta ili bili sa one strane zakona. Pred kamerama je izjavio da za njih mirnog sna više neće biti. Ali, kad su se kamere ugasile, rekao je: “Samo sam se šalio, slobodno vi kao i do sada jerbo policija spava. Ali, ako. Umorni su oni, vidi im se na licu”.
A šta se iza Drine valja i šta će da se prelije, još uvek je nepoznato svima koji su van kruga “posvećenih”. Srbijanski ministar policije Stefanović se, nakon tihovanja od hapšenja Velje Nevolje, javno posuo pepelom i krenuo put Banjaluke. Sa Lukačem i Dodikom je najavio i vežbe i obuku i kupovinu Orla. “Radi smo da postanemo policijska država”, čitalo se između redova, što će i Srbija podržati.
Gradonačelnik Banjaluke je u sedmici iza nas nastavio veliko spremanje. Nakon što je pretresao račune, te stilski nameštaj bivšeg šefa CZ, stigao je do kumove bašte na gradskom zemljištu. Akciju oslobađanja zemlje što baštu drži osujetilo je ministarstvo koje interese kumova Trokrilnog stavlja iznad opšteg. Jerbo u popečiteljstvu građevinarstva znaju da glavni u zubima može da nosi, ne samo baštu, nego i celu kafanu sa kumom pride.
Kako bi se revanširali, agilni novinari ATV-a su otkrili da ni Stanivukoviću savest nije čista kad je u pitanju nelegalna gradnja pošto je u svom dvorištu podigao ogradu bez pitanja.
Prepucavanja preko plota su pala u drugi plan zbog pogoršane epidemiološke situacije i najave pooštravanja mera. Sarajevski kanton je tokom vikenda bio zaključan, dok su ostali na slobodi do naredne prilike. Vakcinacija se odvija sporo i uz samilost onih koji doze udele.
U prošloj nedelji su se pohvalili i predsednica i premijer. Ukratko, primetili su koliko smo srećni jer takve vođe malo koji narod ima.
Ćutali su samo oni koji su ostali bez posla, oni na ivici egzistencije i sa kreditima, dakle, većina.
Kad se sve sabere, vođama i nije jasno zašto takvi žive ovde i bacaju senku na idilu u zemlji skrojenoj po meri Trokrilnog i njemu sličnih.
Pošto im već kvare raspoloženje, mogu barem toliko da učine da porez plaćaju i mirna Bosna, a i Hercegovina.