Nije najvažniji, ali je možda najtačniji prikaz društva u kome živimo, prošlonedeljni slučaj goveda koje je svoje avanzovanje proslavilo okrećući vola na ražnju u školskom dvorištu. Ima ljudi koji od sreće pevaju, ima ih i koji se unerede, a naš je junak sreću izrazio tako što je uneredio javni prostor.
„Drugari su mi sve platili“, pohvalio se virus u društvenom organizmu koga baš briga što njegov uspon označava naš kolektivni pad.
Ista logika odavno upravlja i državom. Javna stvar postoji samo dok ne zasmeta privatnom interesu.
Od finansijskog pada naši prvaci nas brane uzimanjem pozajmica. Rejting nam je takav da se zadužujemo kod zelenaša. Ipak, jedan čovek sa optimizmom gleda u budućnost.
„Mučim se da spojim kraj sa krajem, a ovamo, kad treba operacija, daj Savo, besplatno. Ne može više tako. Ima sutra da promenim zakon. Neću vas više za džabe lečiti i iz svog džepa plaćati operacije. Ima da plaćate pola. Prvo ćemo da podignemo cenu, od pet da bude deset hiljada, a vi onda da platite pet. I još da budete zadovoljni što sam tako popustljiv“, razmatrao je savo sa bliskim mu zdravstvenim saradnikom, pakujući predlog zakona, genijalnog finansijskog rešenja kako smanjiti broj pacijenata.
„Nek’ se leči dijaspora i oni koji imaju para. Ljudi ovde su snalažljivi, a besposleni. Nek idu u planinu i beru, kažu da ima travka za svaku boljku, pa nek traže, a ne mene da opterećuju“, mislio je savo, najveći živi genije odmah posle čuvenog Kojota.
Ipak, izgleda da je ova ideja malo uzburkala duhove i zabrinula ljude koji su počeli da dižu glavu.
„Polako, savo. Idu izbori, nije trenutak. Treba biti pametan. Sad ovo ne može da prođe, ali može da nam koristi. Ljudi su to već primili k znanju, malo će da se bune, ali sledeći put ili onaj tamo će naleći na rudu. Sad ću ja da se oglasim na svom profilu, da ih uzmem u zaštitu, a tebe malo prekorim. Dobro tebi, a dobro i meni“, rekao je savov šef, predsednik u senci.
I zaista, vlada je povukla predlog do narednog puta, a ljudima je u podsvesti ostao još jedan plus za tatu koji brine i spasava situaciju. Uglavnom je on i inicira, ali dotle ne dobacuje svest prosečnog stanovnika ovih prostora.
Da daleko ne dobacuje pamćenje, ponadao se i perica koji je prošle nedelje bez blama pričao o svom obrazovanju.
„Kad sam ja, sinko, krenuo na privatni fakultet, nisu se prodavale diplome. To je tek kasnije stiglo. Dakle, moja diploma je regularna, majke mi“, objasnio je Perica, čovek koji se bavi efemernim stvarima dok sve u resoru tone.
Ako ste u dilemi koliko tone, dovoljno je da znate da baka termoelektrana u Gacku trenutno proizvodi najviše struje i odmah vam bude jasno u kakvom je stanju sistem. Ali Perica se služi najstarijim mogućim trikom — plasiraj ti njima priču, da ne bi oni tebi.
A kad propaganda više ne može da zakrpi raspad, na scenu stupa krizni PR.
To trenutno najbolje gledamo u Srbiji, gde je jedno ubistvo samo potvrdilo ono u šta smo odavno sumnjali — tamo mafija ima državu. I nisu u pitanju usamljeni i izolovani slučajevi, nego je šef beogradske policije, u slobodno vreme multimilioner, zametao tragove i čistio mesto zločina dok je njegovo policijsko obezbeđenje imalo zadatak da se reši tela.
Ukratko, ako vam se učinilo, nije vam se učinilo. Nas ovde jedino spasava to što državu nemamo, pa ni mafija nema šta da ima. Odnosno, ono što ima, realno, i nije nešto.