Dok političari iz Srbije i Republike Srpske ovih dana odlaze u Moskvu da slave ruske žrtve iz Drugog svetskog rata, spomenici sopstvenim oslobodiocima ovde zarastaju u travu.
Slika Spomen-groblja u Gacku na Dan pobede osam decenija kasnije je tužna. Nagorele grane, smeće i odvaljena vrata. Imena dvadesetogodišnjih partizana uklesana u kamenu prekrivaju mahovina i korov, bez cveća i bez govora.
Govori se o „reviziji istorije“, a u praksi se upravo to i dešava — zaborav sopstvenih, slavljenje tuđih.
Stiče se utisak kao da ovde rata i ratnika nije bilo. Kao da je u Drugom svetskom ratu bila samo Rusija koja je i ovde donela slobodu. Kao da partizana nije bilo i kao da su pali borci čija su imena uklesana, a potomci im i danas u Gacku zive, neki tuđi ljudi i da je sve neka nametnuta prošlost koju treba izbrisati.
Pa tako danas imamo paradoks: slavljenje ruske žrtve je državna politika, a sopstveni oslobodioci, naši partizani, postali su nešto čega se stidimo.
Nušić je u „Gospođi ministarki“ opisivao tu potrebu da se svoje omalovaži kad je Živka ministarka grdila sina jer je psovao si majku sinu engleskog konzula. “Nije to srpska majka da može da je psuješ ko kao hoće, to je engleska majka“, otprilike je tada rekao Nušić.
Tako i danas- ruski borci se slave. A naši? Sećanje na naše dvadesetogodišnje momke, sa romanijskih, hercegovačkih i krajiških planina, puštamo da zarastu u travu.
Da li je zaborav neka nova vrsta revizije? Ili samo ogledalo u kome vidimo šta se danas zaista vrednuje.
I tako je obeležen Dan pobede. Negde uz fanfare i paradu, a negde tiho — pod granjem i smećem na spomenicima.
Nušić je to davno precizno definisao u „Gospođi ministarki“, kad je opomenuo: „Psovao si majku sinu engleskog konzula. Nije to srpska majka da možeš da je psuješ koliko hoćeš, to je engleska majka, ne sme da se psuje.“
Da parafraziramo danas: ruski borci — ne smeju da se zaborave, mora da im se klanja. A naši? Naše dvadesetogodišnje momke, sa romanijskih, hercegovačkih i krajiških planina, možemo da pustimo da zarastu u travu.
Da li je zaborav neka nova vrsta revizije? Ili samo ogledalo u kome vidimo šta se danas zaista vrednuje.
Dan pobede je obeležen. Negde uz fanfare i paradu, a negde tiho — pod granjem i smećem na spomenicima.
odličan i, nažalost, rijedak tekst o našoj stvarnosti. Niko nije bio iz partiznaksih kuća, ta se riječ i ne koristi, nego “komunisti,” neki kastizi. Mi smo tragikomično društvo i od Nušića i iz vlastite prošlosti ništa nismo naučili.
Svaka čast!
Jedino bih više potencirao aspekt socijalne borbe u našoj kulturi sjećanja, umjesto na ruski dnevno-politički aspekt.
Robin Hud je za bogate bio lopov jer im je otimao bogastvo i dijelio siromašnim. Međutim, za siromašne je bio heroj jer im je pomagao da prežive u siromaštvu.
Oni koji ne pamte prošlost osuđeni su na to da je ponove.