DRAGICA SUDŽUM SE GODINAMA BORI SA SIROMAŠTVOM I BOLEŠĆU:
Trideset godina u kući bez struje

Autor: Milanka Kovačević Direkt priče Društvo
3 minuta čitanja
Bolest i siromaštvo obeležili su život Dragice Sudžim

U trošnoj kući, bez struje i osnovnih uslova za život, Dragica Sudžum iz Avtovca kod Gacka godinama vodi svoju najtežu borbu. Živi sa sinom Stevom, a u uslovima koje je teško i opisati sama je uspela da odgoji dvoje dece .

Dragica, koja je rođena sa iščašenjem kukova, danas se kreće teško, uz pomoć dva štapa. Konkretnu medicinsku pomoć ne očekuje jer joj je za to potreban novac koji nema.

U Trebinju i Foči rekli su da ne smeju da me operišu. Morala bih za Banjaluku, a to košta. Sa ovako malim primanjima ne mogu da podignem ni kredit da rešim makar smeštaj, što mi je važnije. Da mi je da imamo nešto svoje. Samo kuhinju i jednu sobicu. Živimo u napuštenoj kući, 30 godina nemamo struju,” priča Dragica svoju muku.

Na kolenima dopuzi do šporeta da ispeče hleb. Nasred plafona visi kabl bez sijalice. U ćošku iznad šporeta i niz zidove, tragovi čađi. Na podu kanisteri i flaše sa vodom. 

Pomoć od Crvenog krsta, Centra za socijalni rad i komšija bila je ključna za Dragicu dok je kao samohrana majka odgajala sinove, posebno u trenucima kada nisu imali ni osnovne stvari.

Da mi nije bilo njih, ne znam kako bih decu odhranila. To im ne mogu zaboraviti nikada,” govori sa zahvalnošću.

No, njena borba sa siromaštvom traje decenijama. Jedan sin je uspeo da se otrgne – prošle godine se zaposlio, oženio i započeo svoj život, dok je Stevo ostao da se brine o majci.

Stevo radi u lokalnom preduzeću “Komus” i često prihvata dodatne poslove kad god mu se pruži prilika, ali ni to nije dovoljno da majci i sebi obezbedi dostojanstven život.

Sigurno u Gacku najviše tereta prebacim preko ruku,” pokazuje svoje žuljevite dlanove i priča kao je nedavno u hodniku propao kroz rupu u podu koja se otvorila kada je stao na trulu dasku Pukotinu je zakrpio kako bi majci osigurao koliko-toliko bezbedan izlaz iz kuće, ali problem nije rešio.

Dok priča o svojoj svakodnevnoj borbi, Stevo ne gubi nadu. Sanja o tome da jednog dana majci obezbedi skromnu kućicu na selu s dvorištem. “Nadam se da će biti dobrih ljudi koji će pomoći da ostvarim taj san,” kaže Stevo s pogledom punim nade.

Priželjkuju da će neko čuti njihovu priču i pomoći im da napokon dobiju svoj dom.

Podijeli članak
2 komentara
  • Pogledajte dvoriste i ulaz u kuću. Takvima ne treba pomoć, jer bi za 5godina sve unistili. Socijalni radnici to dobro znaju i pomazu baš koliko treba. ČOVEK SE RAZLIKUJE OD ZIVOTINJA TAKO ŠTO MISLI ZA SUTRA.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Skip to content