Sociolog Ivan Šijaković za “Direkt”: Svi smo pogriješili i svi smo krivi

Autor: Nikolija Bjelica Škrivan Aktuelno Društvo Intervju
11 minuta čitanja
Sociolog Ivan Šijaković (fotografija ustupljena Direktu)

Sedam dana je prošlo otkako je javnost saznala da je maloljetnik iz Bileće navodno planirao napad na srednju školu u Trebinju. Epilog je jednomjesečni pritvor maloljetniku zbog pokušaja terorizma. 

Sociolog Ivan Šijaković
Sociolog Ivan Šijaković (fotografija ustupljena Direktu)

U međuvremenu, policija u Trebinju uvjerava da su djeca apsolutno bezbjedna u školama i da je njihova pravovremena reakcija dokaz brige organa reda prema djeci.

Danima se pitamo jesmo li i zvanično postali društvo nasilja ili idemo ka tome? Da li smo svjesno degradirali obrazovni sistem i kako u ovom slučaju izgleda lanac odgovornosti, pitali smo sociologa Ivana Šijakovića.

U intervjuu za naš portal Šijaković jasno kaže – svi smo pogriješili i svi smo krivi. Društvo koje počiva na lažima, prevarama, manipulaciji, nepotizmu, klijentelizmu,  korupciji i kriminalu, smatra naš sagovornik, mora da proizvodi nasilje u svim društvenim oblastima, svaki dan u svim socijalnim slojevima i svim starosnim grupama.

I u naše, uslovno rečeno, male lokalne zajednice došlo je ono što smo uglavnom gledali negdje daleko, u velikim gradovima i na filmovima. Živjeli smo s mišlju da se to ne dešava kod nas. Imate li ideju gdje smo kao društvo pravili niz pogrešnih koraka, pa se sve više susrećemo sa sličnim oblicima ponašanja, mislim na različite oblike nasilja ili težnje ka njemu?

Naše društvo, mislim na RS i BiH, kao i većina društava u svetu, izgubilo je moralne, kulturne i duhovne vrednosti na kojima treba da počiva jedno tolerantno, slobodno, poželjno, racionalno, humano, održivo i pravedno društvo. Te vrednosti su izgubljene u poslednjoj deceniji prošlog veka i nikako se nisu vratile ni za proteklih 24 godine ovog veka i neće se se još dugo (verovatno nikada više) vratiti. Društvo koje počiva na lažima, prevarama, manipulaciji, nepotizmu, klijentelizmu,  korupciji i kriminalu mora da proizvodi nasilje u svim društvenim oblastima, svaki dan u svim socijalnim slojevima i svim starosnim grupama. Mladi, posebno maloletnici, su najosetljivija društvena grupa koja je podložna delovanju spirale nasilja – političkog, ideološkog, ekonomskog, medijskog, vršnjačkog, porodičnog…

Ko je pogrešio i ko je kriv? Svi smo pogrešili i svi smo krivi! Oni najstariji jer su pre 30-35 godina odabrali nacionalizam i verski fundamentalizam,  kao sredstvo komunikacije i rešavanja društvenih problema, što ih je odvelo u građanski rat. Oni mlađi su prihvatili „rezultate rata“ i dalje ih gaje kroz međusobne podele, mržnju, netoleranciju, korupciju, kriminal i nasilje. Maloletnici sve to pažljivo prate, kopiraju, imitiraju i primenjuju. Tako se stvara vrlo pogodno tlo za sve vrste nasilja, od verbalnog do fizičkog.


Kako sa socilološkog aspekta Vi razumijete sve ovo što se protekle sedmice dešavalo u Hercegovini?

Nasilje je postalo sredstvo dokazivanja, sporazumevanja, afirmacije i borbe za svoj prostor, svoj identitet i život u grupi, zajednici i društvu. Mediji su puni nasilja i priče o nasilju, uključujući tu i ono što se oznčava kao „društvene mreže“. U takvim uslovima je došlo i do „konkretne primene“ jednog oblika nasilja u Hercegovini, nečega što se u takvom ili još drastičnijem vidu ispoljava svaki dan u SAD, svake nedelje u Evropi ili svakog meseca u Beogradu. Maloletnik iz Bileće je shvatio da je došlo vreme da se i on „oglasi“ da se za njega čuje, da se i on uvrsti u krug nasilnika. Strah je osnovno sredstvo komunikacije u našem društvu i poluga njegovog održanja i bitisanja. Zbog toga su roditelji reagovali panično, u želji da zaštite svoju decu, imajući u vidu prošlogodišnje događaje u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu.


Kako bi, po Vama, u ovom slučaju izgledao lanac odgovornosti?

Najodgovornija je porodica, odnosno roditelji koji moraju da prate svaki korak i postupak svog maloletnog, i ne samo maloletnog, deteta. Porodična socijalizacija (vaspitanje) predstavlja osnovu na kojoj će se graditi jedna ličnost. Ako to nije zasnovano na odgovornosti, razumevanju, toleranciji, prihvatanju različitosti, drugog i drugačijeg, dete će imati „velike šanse“ da postane delinkvent, nasilnik i kriminalac. Na drugom mestu u lancu odgovornosti jeste država i njene institucije od državnog do lokalnog nivoa. Zakoni, pravila i procedure moraju biti mnogo strožiji i precizniji nego što su to danas. Institucije koje štite te zakone, norme i pravila, policija, sudovi, kazneni instrumenti, moraju biti mnogo brži i efikasniji. Na trećem mestu je odgovornost škola i drugih obrazovnih subjekata. Škole moraju da se pobune protiv „ropskog položaja“ u koje su ih dovele porodice i država. Moraju da traže da im se omogući da primenjuju strožija pravila ponašanja i discipline u školskom prostoru. Škola nije samo obrazovanje, već i vaspitanje, odnosno, kompletna socijalizacija (školska socijalizacija).

Škola mora da bude primjer moralnosti i etičnosti

U školi čiji je učenik bio ovaj maloljetnik samo naš portal je više puta pisao o neregularnim konkursima, pa smo svjedočili tome kako je na vrlo bitno mjesto – pedagog, postavljana osoba upitnih kompetencija, o ostalim da ne govorim. Uostalom, konkursi u školama su na neki način paradigma svih neregularnosti prilikom zapošljavanja u sistemu. Možemo li govoriti o svjesnom ili nesvjesnom, usputnom, degradiranju obrazovnog sistema ? Kakve su posljedice?

Da bi škola ispunila svoj osnovni zadatak i pokazala odgovornost, koju sam prethodno pomenuo, mora da bude podvrgnuta strogim društvenim merama odgovornosti i discipline (rad inspekcije i ministarstva). Mora da bude primer moralnosti, etičnosti, nosilac pravde i poštenja u sredini u kojoj deluje. Škola mora da služi kao primer, odgovornosti, dostojanstva i ugleda u svojoj sredini, a posebno u malim sredinama. Ova škola Škola očigledno ne ispunjava pomenute kriterijume, ali je dobar primer i alarm da se odmah počne sa preventivnim delovanjem u svim školama u Republici Srpskoj. Moram napomenuti, da ovaj primer pokazuje da je došlo do ozbiljne degradacije školskog sistema u RS, kao i u okruženju. Posledice su veoma negativne i velike, jer obrazovanje i školstvo su temelji društva, moraju biti potpuno zdravo tkivo društvenog organizma, kako bismo mogli ići napred, ekonomski, socijalno i kulturno se razvijati.


Obično kada se desi neki eksces počnemo da analiziramo i tražimo savjete. Ovih dana smo ih čuli mnogo, imate li Vi nešto što je u odnosu na ovu situaciju primjenjivo sad i odmah? Radili ste sa mladim ljudima i dobro razumijete njihovu psihologiju, šta prolazi kod njih?

Mladi ljudi su veoma osetljivi na sve društvene promene, posebno tinejdžeri. Potrebno je mnogo veštine u radu sa njima. Profesori moraju imati talenat i pedagoško znanje i sposobnosti da bi radili sa đacima u tinejdžerskom uzrastu. Potrebna je ozbiljna, kontinuirana edukacija profesora i nastavnika u tom pravcu. Na drugoj strani, većina đaka voli i traži disciplinu i odgovornost svih u školi, jer je to uslov da se stekne kvalitetno obrazovanje. Problem su pojedini učenici koji nisu u stanju da poštuju ni elementarne oblike pravila, normi i procedura koje zahteva školski sistem, odnosno, koje podrazumeva održivi i savremeni obrazovni proces. Ako se prema takvim učenicima primenjuje postupak potpune tolerancije, onda škola dolazi u ozbiljne probleme i gubi ugled i ulogu koju ima u konkretnoj sredini. Disciplina, odgovornost i kažnjavanje onih koji tu disciplinu krše, predstavlja osnov svakog uspešnog, modernog i poželjnog obrazovnog sistema.


Imali smo upite o tome da li roditelji treba krivično da odgovaraju zato što su navodno širili paniku, dijeleći međusobno poruke da ne vode djecu u škole i vrtiće. Ima li opravdanja za roditeljski strah, pogotovo uzimajući u obzir kontekst prošlogodišnjih dešavanja u Beogradu i koliko je uopšte važno da javnost u ovakvim situacijama ima pravovremene informacije na osnovu kojih može razumno djelovati?

Potpuno je besmisleno govoriti o krivičnoj odgovornosti uplašenih roditelja. Prethodno sam pomenuo koliku ulogu ima strah u svakodnevnoj komunikaciji i životu građana. Treba biti pošten, pa prihvatiti činjenicu da je čovekova sigurnost i bezbednost, a time i bezbednost dece, ugrožena na svakom koraku. To nam pokazuje prošlogodišnji primer u Beogradu, ali i svakodnevne vesti o sličnim događajima u svetu. Roditeljska briga i reakcija je sasvim razumljiva. Mislim da nije potrebno odmah uključivati javnost, jer se formira protivrečno, nesigurno i štetno javno mnenje koje tumači događaj na svoj način uz veliku dozu netačnih i zlonamernih informacija. Potrebno je blagovremeno (posebno preventivno) reagovanje organa zaštite u kordinaciji sa školskim rukovodstvom.


U jednoj trebinjskoj osnovnoj školi od prije nekoliko dana počela je da se primjenjuje mjera zabrane mobilnih telefona. Kako Vi doživljavate taj pokušaj da se nešto napravi u pogledu zaštite djece?

Zabrana telefona je dobra i korisna odluka. Deca ne mogu da postignu odgovarajuću koncentraciju na času, ometaju jedni druge šaljući poruke ispod klupe i slično. Potrebno je da se postave odgovarajući boksovi u školi u koje će đaci odlagati telefone i uzmati ih kada polaze kući posle završenih časova ili u nekom hitnom slučaju ako se učenik oseća loše pa treba da obavesti roditelje. Naravno, moguća je i zabrana da učenice ne donose uopšte telefone u školu, ali ona je malo problematična zbog potrebe da učenici komuniciraju sa roditeljima od škole do kuće.

Podijeli članak
Ostavite komentar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *