U suterenu zgrade u beogradskoj opštini Zvezdara, čije prozore prekrivaju roletne, život joj se promenio.
Piše: Nataša Anđelković/BBC na srpskom
U prostoriju gde je od nameštaja zatekla sto, desetak rasparenih stolica poređanih u nepravilan krug, i grejalicu, Katarina je došla da pomogne sestri koja je bila zavisnica, ali je shvatila da je i njoj potrebna pomoć.
Do te 2014. mislila je da to što već duže od decenije uzima heroin, ali radi nekad i dva posla, ne mora da znači da je „navučena”.
U sedištu nevladine organizacije Centar za prevenciju narkomanije gotovo iznenada počelo je njeno samoosvešćivanje o ogromnom problemu sa zavisnošću.
„To je trenutak kad smo rešili da život zagrlimo obema rukama.
„Bila je to tačka bez povratka”, kaže Beograđanka uѕ široki osmeh.
Oko 275 miliona ljudi širom sveta koristilo je droge tokom 2020, a 36 miliona je patilo od poremećaja uzrokovanih zloupotrebama droge, podaci su Ujedinjenih nacija.
Svetski dan borbe protiv narkotika obeležava se 26. juna.
Katarina je već osam godina „čista”, što znači da ne uzima drogu, i želi svima da poruči da „nikad nije kasno” za oporavak.
Ipak, ova crvenokosa žena sa paž frizurom ne misli da je borba sa zavisnošću gotova.
„Učili smo da će ceo život da bude borba i svaki dan koji se završi neuzimanjem supstance jedan uspešan dan.
„Ne smatram sebe ni lečenim, ni izlečenim narkomanom, već borcem koji je odlučio da prigrli život i koji se neće vratiti na bilo koju staru priču”, kaže ponosno Katarina.
Danas radi kao laborantkinja i živi sa psom.
Majica, farmerke, ranac i dugačka kožna ogrlica tek donekle otkrivaju umetničku stranu ove 39-godišnjakinje koja peva sa džez bendom.
Nedostatak očinske figure
Katarinina priča sa zavisnostima počinje tokom 1990-ih, u ranom pubertetu. Uz žurke i alkohol, usledila je i droga.
„Dobro sam se osećala kad uzmem bilo koju supstancu”, kaže Katarina.
Kao devojčica volela je muziku, išla na hor, ples i svirala violinu, bila dobar đak.
Roditelji su joj razvedeni od kad je bila beba i tokom odrastanja joj je nedostajala očinska figura.
Sa ocem je bila u kontaktu, ali im je odnos bio više drugarski nego roditeljski.
On je bio muzičar, bajker i „kul tip”, živeo je u Švajcarskoj.
„Nije se bavio našim životima, u smislu da učestvuje, ali je bilo jednom u dva meseca kad se vidimo pijemo, zezamo se, sviramo i duvamo.
„To mi je tad imponovalo”, kaže danas.
Sa njim je pušila marihuanu već u osnovnoj školi.
Švajcarska i prelomni trenuci
Kada je na području Jugoslavije uveliko buktao rat i uvedene međunarodne sankcije, ona i sestra su otišle kod oca u Švajcarsku.
Tamo je imao dobro plaćen posao kao medicinski tehničar.
Međutim, njegov drugi brak se raspadao, a on je umesto marihuane, sve češće počeo da uzima i hašiš, kod kuće i pred decom.
Kada je jednom uzeo LSD, doživeo je i ozbiljne halucinacije.
To je dan kada se sve menja, opisuje Katarina.
„Sećam se da je seo u dnevnu sobu, na trosed, zamišljen, gledajući u prazan, beo zid naspram njega i pozvao nas da dođemo.
„Moja sestra ga se jako plašila, ja sam umela da ga ‘hendlujem’. Rekao nam je da pogledamo na zid, plače, suza suzu stiže i kaže ‘evo upoznajte vašeg pradedu'”, prepričava Katarina.
Iako još devojčica, shvatila je da nešto nije u redu, ali je okrenula na šalu pitavši zid: „Dobro, bre, gde si, deda, gde si bio dosad”.
„Shvatila sam da je to jedini način da se ublaži strašna slika koja se u tom momentu prikazuje”.
Dok priča pomalo promuklim glasom, savija duvan u cigaretu i puši.
Ne nervozno, ali često.
Ubrzo nastaju porodični problemi – svađaju se često, inate se, a otac je Katarinu čak naterao da izgazi violinu „ili će on to da uradi”.
„Posle ovoliko godina kad pričam o tome, mislim da je to bio ključni period kad je meni zapravo bila potrebna pomoć, da ne odem u drugu stranu, ali nisam imala tu sreću da se neko bavi sa mnom.
„Imala sam potencijala koji nije bio usmeren na pravi način”, kaže trljajući ruku o ruku.
Jednom prilikom joj otac nije dozvolio da ode u školu, zbog čega ih je posetila i socijalna služba, ali su uspeli da izbegnu probleme.
Pocepana budućnost
Zbog stalnog uzimanja droge, otac je imao nezgodu na poslu – pacijent mu ja pao sa operacionog stola, zbog čega je disciplinski kažnjen i upućen na lečenje.
Postavili su mu dijagnozu šizofrenije i preko noći su odlučili da se svi zajedno vrate za Srbiju.
Poneo je nešto stvari i ušteđevinu koju je imao u devizama, koja je bila dovoljna da se ona i sestra školuju.
Tokom puta u Srbiju, dva puta su stajali, jer je otac morao u hitnu pomoć.
Katarina je ostala „zapečaćena slika” situacije kad su došli kod babe i dede, očevih roditelja.
„Niko ga nije pitao da li je dobro, zašto se vratio, tražili su mu pare i on je pred svima nama, bilo nas je sedam svedoka, uzeo svu ušteđevinu i pocepao je sve te pare u paramparčad toliko da nijednu novčanicu niko nije mogao da zalepi.
„Rekao je samo ‘ja sam svoje proživeo, da vidim sad vas'”, kaže Katarina.
Novac joj tada nije mnogo značio, ali danas zna da je otac tada „pocepao njihovu budućnost”.
Zbog nasilnog ponašanja, završio je u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti u Kovinu.
Kao duševni bolesnik, kasnije je dobio invalidsku penziju i povukao se iz njihovog života.
„I danas izbegavamo da se čujemo sa njim, i kad se čujemo to je naporno i bolno i nimalo produktivno”, kaže Katarina, kroz dim cigarete.
Povratak u Srbiju
Po povratku iz Švajcarske, Katarina pred kraj osnovne škole živi sa majkom i sestrom.
Tokom 1997. i 1998. jedino joj je bila važno da izlazi i provodi vreme s društvom.
„Samo izlasci i samo da što manje budem u realnom svetu koji je bio strašan u to vreme.
„To mi je bio izlaz, jedino sam se u tim situacijama dobro osećala”, opisuje ona.
Sledeće godine, tokom NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije, Katarina je već uzimala heroin sa tadašnjim dečkom.
U drugom razredu srednje škole zaljubila se u momka „iz sjajne porodice”, koji je držao kafić i najpre prodavao heroin, a potom ga i koristio.
„Vreme je bilo takvo da se sve više živelo na ulici, u društvu, manje se mislilo na porodicu i neke konstruktivne stvari, bilo je pitanje egzistencije i novca”, opisuje.
Drogirala se 13 godina, ali je mislila da ima granice.
„Sva sreća nisam imala novca da uzimam veće količine, imali smo kao taj stav da se ne treba ‘fiksati’, jer to je zaista drogiranje, ovo je bila lajt varijanta, pomalo”, kaže, iskreno se smejući sopstvenoj naivnosti iz mladosti.
Heroin je moguće uzimati intravenski, što se u žargonu naziva „fiksanjem”, kao i ušmrkivanjem i pušenjem.
Momak i ona su počeli su da žive zajedno.
Vreme je prolazilo, kaže, a „niko od njih dvoje nikada nije priznao da je navučen”.
„Rešenje za sve je bio heroin, shvatili smo da je milina, sve je ok, opušteno, nije bitno što je bombardovanje bilo, što nemamo nikakvu perspektivu.
„Život ste mogli da vidite u boji”, kaže kroz smeh.
Problem sa školom
Katarina je u međuvremenu popustila u školi.
Zbog jedinice i sukoba sa profesorkom koja joj je pred celim odeljenjem umesto pitanja o lekcijama, rekla „strašno je šta je tvoja majka uradila tvom ocu”, posvađale su se i ponavljala je razred.
Pet godina je prošlo dok nije vanredno završila školu.
„Ta nepravda me je jako pogodila”.
Nezadovoljstvo životom lečila je psihoaktivnim supstancama.
Nekad nije želela da se pogleda u ogledalo, znajući se da se tim u stvari „kažnjava”.
„Sebe sam smatrala nesigurnom i labilnom osobom, samopouzdanje mi je bilo ispod članaka”, kaže ona.
Tih godina se zaposlila, i često je radila i na dva mesta.
Godine su prolazile, a u međuvremenu je i njena sestra ušla u isti vrtlog zavisnosti.
Iako su bile bliske s majkom koja, kaže, „zaslužuje orden”, ni ona nije znala da su joj obe ćerke zavisnice.
Poklopile su se okolnosti – majka je neke „stvari koje nisu za pričanje” nekad „gurala pod tepih”, a njih dve su vodile računa da budu u redu kad se viđaju s njom.
Na pitanje da li je moguće da žena 13 godina ne posumnja ili da joj neko od bližnjih ne skrene pažnju na decu, Katarina kaže da je tako bilo.
„Mi smo uvek bile fine, a majka je znala da šlajfujemo i ne napredujemo u životu, ali ništa više od toga”.
Nije bila prinuđena da krade ili krši zakon, zarađivala je dovoljno da podmiri potrebe za drogom.
Grupna terapija kao preokret
Tek kada je sestra dobila prvo dete i kada je pretilo da joj socijalna služba oduzme bebu, rešila je da se leči.
Imale su, kažu, veliku sreću da pronađu Centar za prevenciju narkomanije koju je vodio specijalni pedagog i terapeut Nenad Stevanović.
Na sastanak grupe u njihovim prostorijama nadomak Novog groblja u Beogradu, Katarina odlazi kao sestrina podrška.
Već posle nekoliko razgovora je shvatila da je i sama u problemu.
Ubedile su i majku da dođe, ne govoreći joj o kakvoj se terapiji radi.
Plašile su se ne samo majčine reakcije, nego i da bi saznanje moglo da joj pogorša već narušeno zdravstveno stanje.
Majka je ušla bojažljivo, misleći da dolazi na razgovor o ćerkinoj postporođajnoj depresiji, a na zidovima je videla izlepljene postere o štetnosti droga i načinima kako se sa ovom bolešću izboriti.
„Neša, psiholog koji je tamo radio, čovek je s obe noge na zemlji, tako je uticao na nas da se svi prirodno i prisno osećamo.
„Nije bilo nikad neprijatnosti”, dodaje.
Rekle su istinu majci, pred svima.
„To je trenutak kad smo svi ozdravili.
„Mama je počela da plače i rekla je ‘vi ste meni sve u životu, proći ćemo ovo zajedno, izaći ćemo jači i pametniji, biće sve u redu”, opisuje Katarina majčin optimizam.
Bilo je puno suza i smeha, ali su se naoružale strpljenjem i krenule zajedno u borbu.
Krize fizičke i psihičke
Terapija je trajala, kaže, „duge” dve godine, a prva apstinencijalna kriza koje se mnogi zavisnici najviše plaše, bila je najmanji problem.
„To je kao svi, sad znamo, koji smo preležali kovid, visoke temperature nekoliko dana, raspadanje mišića, bol u glavi, jeza, groznica, ali nije to nešto neizdrživo.
„Ja sam takva išla na posao”, opisuje.
To je, kaže danas, najlakši period, teži su tek usledili.
„Narednih šest meseci dok se telo detoksikuje, bila sam konstantno umorna, osećala sam jezu, bila je to klasična depresija, ali naučili smo i to da prevaziđemo.
„Bila sam pripremljena na sve što dolazi, jer sam znala da mi ima pomoći”, kaže Katarina.
Tri puta nedeljno po tri sata odlazila je tokom dve godine na terapiju, a uslov za prisustvo grupi bio je negativan test na drogu.
Sastanke su činili razgovori i tematske radionice, uz dva pristupa – porodičnog terapeuta i psihološkinje.
O tim sastancima Katarina govori ozarenog lica.
Kako kaže, i ostali na grupi su bili podsticajni i jedni drugima su pomagali u kriznim situacijama.
„Posle te prve godine, učili smo da je zavisnost prošlost, ali da ćemo ceo život da se borimo, to mi uvek odzvanja”.
Kad je završila sa prvom terapijom, psihoaktivne supstance zamenila je kockanjem – slot aparatima.
Ubrzo se vratila ‘na grupu’ da odgovori i na dodatno pitanje „a šta sad”.
Osetila je da još treba raditi na zavisničkim obrascima ponašanja koji su ostali urezani, ali je i sa kockom prestala posle nekoliko meseci.
Katarina i danas u rešavanju svakodnevnih problema koristi brojne tehnike koje je naučila na grupnoj terapiji.
„Fitilj mi je ranije bio kratak, često sam burno i nezrelo reagovala, stalno sam se nešto branila, sada znam da, na primer, neke kolege i ljudi na poslu ne moraju da me vole, niti ja njih, da mogu racionalno da sagledam.
„Naučila sam da budem svesna u svakom momentu, da živim u sadašnjosti”, kaže Katarina.
Još priča čitajte na OVOM LINKU