Od korisne alatke koja povezuje ljude, društvene mreže su se pretvorile u minsko polje koje može koštati života. Golišave fotografije maloletnica, pa i dece, iz zone privatne komunikacije, procurele su u javni prostor. Poslednjih nedelja u Nevesinju, Bileći, Gacku, mladi najčešće dele i komentarišu ove sadržaje. Budući da se radi o društvenom izazovu koji će, sigurni smo, tek dobiti na intenzitetu, redakcija “Direkta” će pokušati da osvetli ovaj problem i ukaže na opasnosti koje (do)nosi.
Psihološkinja Milica Zelenović se slaže da je ovo jedan od većih društvenih problema koji može imati kobne posledice ukoliko ga ne shvatimo ozbiljno. Za rizično ponašanje na internetu prepoznaje više motiva.
“Može biti i neki egzibicionizam, a može da bude potreba da izazovu nečiju reakciju. Ako su mladi ljudi u pitanju, vrlo je često to potreba da se dopadnu, da skrenu pažnju. Dakle, motiva može biti više, ali osoba najčešće nije svesna koliko takvo ponašanje može da bude rizično i do čega sve može da dovede. Sa druge strane, imamo želju za osvetom i želja da se nekom nanese patnja koji pokreću one koji te sadržaje dele”.
Kada se kompromitujuće fotografije nađu u virtuelnom prostoru dostupne mnoštvu, kako to utiče na mladu osobu, kakve posledice može da ima?
“Kada se nešto tako desi, već govorimo o žrtvi nasilja na internetu. A ona oseća ono što i svaka druga žrtva. Tu su osećaj srama, krivice, dožvljaj manje vrednosti. Može da pomisli da je napravila životnu grešku, da je situacija bezizlazna. Može da se osami, da o sebi misli jako loše, pa čak može da pomisli na suicid ili da pokuša tako nešto. Dakle, ona je u stvari žrtva nasilja. S’ tim, što kad govorimo o nasilju na internetu, posledice mogu biti i gore u odnosu na nasilje u svakodnevnim, realnim, situacijama zato što je publike više. Prosto je osoba osramoćena pred mnogo ljudi, pa je samim tim i doživljaj intenzivniji”.
Kakav bi Vaš stručni savet bio, šta mlada osoba u tom slučaju treba da uradi?
“Ono što je poruka za njih jeste da, bez obzira na grešku, pokušaju da izvuku pouku i nastave dalje. Naravno, da zatraže podršku roditelja ili bliskih osoba kao i stručnu pomoć.
Ono što treba da znaju je da, bez obzira na ponašanje koje možda nije bilo pametno u datom trenutku, to ne znači da su oni greška i da zbog toga treba na bilo koji način sebe da kažnjavaju. Zapravo, treba da znaju da ništa nije važnije od njihovog života i od njih samih”.
[stextbox id='naslov’ caption='Naše društvo podržava nasilje’]
Na snimcima nasilja koje možemo da vidimo u poslednje vreme je mnogo posmatrača koji bez reakcije gledaju maltretiranje. Da li je to odsustvo empatije, u stvari, prava slika društva u kojem živimo?
Razloge možemo tražiti od porodice do društvenog ambijenta u kome živimo i u kome mladi ljudi odrastaju. Svedoci smo da mediji, kroz različite rijalitije i druge slične emisije, prikazuju nasilje kao društveno prihvatljivo ponašanje.
Mlad čovek poželi da bude kao idol, da izazove senzaciju, a pritom zna da to nije društveno sankcionisano.
[/stextbox]
Roditelji bi trebali da budu prva adresa kada se problem desi. Koliko su oni spremni za ovaj veliki izazov u roditeljstvu?
“Ne znam da li su roditelji svesni rizičnosti ponašanja na internetu. Oni jesu najodgovorniji, ali su tu i osobe koje se bave obrazovanjem i vaspitanjem mladih. I jedni i drugi bi trebali da edukuju mlade da onog trenutka kad pošalju fotografiju, ona više nije njihova. Da taj neko kome su poslali sliku, sa njom može da radi šta god hoće- da je umnožava, štampa, deli, objavljuje. Zadatak roditelja jeste da to jasno kažu deci.
Drugo pitanje je koliko se roditelji bave svojom decom, koliko znaju ko su im uzori, šta ih zanima, šta prate i čitaju, jer je to ono što u velikoj meri oblikuje mladog čoveka. Mislim da većina roditelja nije svesna do kakvih posledica to može da dovede, a možda nemaju ni volje, želje, energje da se bave tim, očekujući da će to neko drugi da odradi za njih. Ili se prosto nisu snašli”.
Kada slike njihovog deteta postanu predmet deljenja među vršnjacima, šta roditelji treba da urade, kako da se ponašaju u toj situaciji?
“Moramo da znamo da žrtva jeste traumatizovana, a zadatak roditelja je da pruži utehu i sigurnost. Da pošalje poruku da bezuslovno prihvata i voli, bez obzira na grešku. I da pomogne detetu da prevaziđe traumu izvlačeći pouku. Jer, žrtvi treba dosta pomoći da bi to prevazišla. Moguće je i da se roditelji osećaju posramljeno. No, najvažnije je kako se oseća njihovo dete i kako da iz svega izađe sa najmanje štete”.
Složili smo se da je nasilje na internetu i kompromitujući sadržaji koji se preliju na društvene mreže jedna od najvažnijih tema kojima društvo treba da se bavi. Kada govorimo o uzrocima, gde ih pronalazimo?
“Kad tražimo uzroke, vidimo ih od porodice, društvenog ambijenta, škole, do medija. Ovo jeste važna tema. Ako se ne pozabavimo ovim pitanjem, plašim se da će biti žrtava. Mediji su odgovorni za ono što plasiraju. Škole bi trebale da urade istraživanje koliko su mladi osvešćeni i da rade edukaciju o tome. Roditelji su ti koji mogu da usmere svoje dete, bez obzira na to šta društvo plasira. Roditelji svojim primerom treba da pokažu šta njihova deca treba da gledaju ili čitaju, kako da se ponašaju”.
Šta društvo, po Vama, treba da uradi, kako da reaguje, kako bi se sprečila eskalacija problema?
“Kao pojedinci treba da osudimo ponašanje osobe koja prenosi slike, tu potrebu da se drugom nanesu patnja i bol. Da to kao društvo i kao pojedinci osudimo, a da pritom, sami ne učestvujemo u posmatranju i distribuciji istih. Da jasno pokažemo da je to neprihvatljivo ponašanje. Od silne potrebe da budu kao njihovi uzori, rijaliti su preneli u stvarni život u kome imamo i žrtvu i progonitelja i publiku. Među mladima ne postoji potreba da se društvu nametnu svojim kvalitetom, nego tako što će nekoga poniziti, diskreditovati.
Osobe koje se slikaju to rade vrlo naivno, nesvesne rizika. Te fotke objavljuju bivši partneri ili drugarice, a sa ciljem da se osobi osveti. U celom tom krugu ne postoji pobednik. Osoba koja to radi možda će osetiti kratko zadovoljstvo, ali će se dugoročno, osećati veoma nesrećno”, zaključuje psihološkinja Milica Zelenović.