Ovde se ludilo slavi, pa je Dan mentalnog zdravlja kojim je nedelja počela, prošao nezapaženo. U našoj ludnici su se tužakali, prebrojavali, prepucavali, neki tvrde da smo na korak i da se zapuca.
Tiho su samo rasle cene. Mleko je 2,5 marke, a nafta 3,5. Sreća pa je u svetu u blagom padu. Zamislite koliko bi tek ovde koštala da poskupljuje i tamo?
Nego, lako nam je kad imamo ko će da misli za nas. Jeste da ih zlatom plaćamo, jeste da sve naše koriste kao svoje, ali, ako. Vrede svaku paru. Evo, krenuli su i da nas osamostaljuju. Kad budemo sami sa njima, moći će da nam rade šta god požele. I eto zabave za sve naše pare.
Dok život prolazi, izbori i priča o njima traju. Tako smo prošle nedelje bili u znaku prebrojavanja glasačkih listića. Opozicija je tužila poziciju, a ovi CIK.
Prvi rezultati prebrojavanja pokazuju da se ništa značajno neće promeniti.
I naredne četiri godine će jedni da nas brane, a drugi otimaju. Biologija će učiniti svoje. Ko preživi, imaće više iskustva i godina, a kolektivno ćemo biti siromašniji. U kakvom raspoloženju ćemo tad dočekati Dan mentalnog zdravlja, ne smemo ni da pomislimo.
Danas je zabavno samo Dževadu. Nekad ga nema, skoro da zaboravimo da postoji, a nekad (valjda radi na navijanje) iskače sa svih strana. Elem, njega našim parama plaćaju da sanjari. Neumorno priča o svojim nadmudrivanjima sa Džejmsom Bondom i britanskom tajnom službom iz kojih uvek izađe kao pobednik.
Naočare za sunce su samo trik da zavara nedorasle britanske agente koje zna kao zlu paru. Sve to Srni isporuči kao ne bismo naseli na podmetanja. Za Dževada su svi vojnici i plaćenici sem njega. Posle ga je priča toliko uzela pod svoje da su morali da skinu tekst, a njega pošalju pod neki kamen da odstoji dok sramota ne prođe, a ljudi zaborave.
Evropa izgleda razmatra da nam, ovakvim nikakvim, da status kandidata. Svesni su oni da nismo u stanju da se sredimo, ali su procenili da će ih još više koštati ako nam ne udele tu šansu.
Prijatelj Oliver se nada da će vlast biti formirana do kraja godine kako bi se što pre umili i preobukli u kandidata. Kao da ne znamo kakva je naša vlast. Nema toga ko bi nas začešljao i upristojio. Koliko ih poznajemo, oni se neće trezniti do kraja januara, a onda će početi da traže aranžmane za letovanje. U međuvremenu će na službeni put baš tamo gde imaju neki privatni posao.
I sreća je pa smo zaboravni inače bismo poludeli od tolikih usrećitelja. Ono što znamo je da nam već decenijama isporučuju bolji život, a on se samo za njih zalepio.
Da nismo zaboravni, setili bismo se da su i u Stradiji odlikovali one koji su ukrali malo jer su mislili na svoj narod i državu i nisu ukrali sve. A, realno, mogli su.
Bila je to zemlja, pisao je Domanović, “naroda kome je veliki Bog podario retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno gramatički, na ponos zemlje i naroda, k uvek pretvara u c”.
Danas imamo problema sa nekim drugim slovima, ali je suština ista.
Izmešteni iz sopstvene stvarnosti, pomireni sa sudbinom, mislimo da smo zdravi, a u stvari samo nismo pregledani.