Da se običan svet ne bi dosetio, ili barem mnogo naljutio, dok posmatra kako mu novac nestaje takoreći pred očima, tu su zabavljači — savo, draško, goran i ostala boranija — zaduženi za igrokaze i duele bez smisla, koje onda tumače mediji bez kodeksa, da bi nam dani prolazili bez nade da će ovde razum pobediti.
Kaže javni servis prošle nedelje – stigli računi iz Ormuskog moreuza, a ne govore da su cene nafte, a onda i svega ostalog, skočile zbog ludog čiče koji je odlučio da posle njega svet baš i ne mora da postoji.
A da se običan svet ne bi dosetio, ili barem mnogo naljutio, dok posmatra kako mu novac nestaje, takoreći pred očima, tu su zabavljači – savo, draško, goran i ostala boranija, zaduženi za igrokaze i duele bez smisla koje, opet, tumače mediji bez kodeksa, da bi nam dani prolazili bez nade da će ovde razum pobediti.
Ipak, tamo gde mi, obični, ne vidimo smisao, oni vide svoju računicu. Nisu oni čuli za Orvela, iako je on o njima knjigu napisao. Kad bežači iz škole, negativnom selekcijom, dospeju na vrh, tupiće kako se Jasenovac ne sme zaboraviti – otprilike je autor „1984“ rekao.
„Upregnuće javni servis, koji tretiraju kao privatnu javnu kuću, i ponavljati kako je istina skrivana sve dok ne poverujete ili otupite. Govoriće da se to ne sme zaboraviti, iako su već 30 godina (koliko je to generacija, hej!) isključivi autori i interpretatori knjiga ovi novi pišači istorije“.
Oni će, pisao je Orvel, ići toliko daleko da će, 80 godina posle, metodom slučajnog odabira, proglašavati dane žalosti za događajima koji ih uopšte ne dotiču, ali je dobro da se narod, koji ti čobani tretiraju kao ovce, drži u pokornosti.
„Muči, stoko, u crno da se zaviješ, u obilju se gušiš dok su ti preci od kame stradali. Nama da se zahvališ što živiš u slobodi“, poručivali su i lično i putem mikrofona ovi ljudi koji su u svojim tridesetim saznali za Jasenovac. Ne bih nam u koži bila kad čuju za Ćele-kulu. Ako procene da im je korisno, proglasiće i godinu žalosti.
No, život je satkan od uspona i padova, a žalost smenjuje radost, u konkretnom slučaju, proslava.
Baš takvu je organizovao i naš večiti, da baš ne kažem drevni, ministar perica. Ako ste mislili da je obeležio godišnjicu diplomiranja, grešite, pošto je on jedna skromna persona, privatnim jubilejima pretpostavlja kolektivne.
„Stranka mi je napunila 33 godine i opet je mene izabrala za predsednika“, pohvalio se time iznenađeni perica, koji se istovremeno osvrnuo i na turbulentan period kroz koji je vodio ovu socijalističku barku. „Ja sam tu da poslužim“, dobacio je iz službenog auta ovaj sluga pokorni.
Da posluži istog spreman je i peričin oponent, nekadašnji mali od palube. I on se pohvalio novim ljudima koji u njemu vide lidera za moderno, a opet tradicionalno doba.
Ukratko, previše pažnje bi i magarca ubedilo da je lav, a da neće mučenog Gorana da je lider. Ako se pitate da li tu postoji svest da su maligne ćelije na nacionalnom organizmu, Orvel odgovara odrično.
„Da bi postojala svest, mora da postoji i savest. Ona je, nažalost, kod takvih persona odstranjena još u najranijem dobu, pri prvim koracima u svet politike“, objasnio je blistavi um koji je prozreo mračne duše.