Sa mnogobrojnih velikih reklamnih ekrana, načičkanih na najprometnijim tačkama grada i posebnom ruglu i besmislu Beograda, koji ga i čine još više haotičnom džunglom, selendrom posebne vrste, mesecima su građani posmatrali nasmešene aspirante i njihove poruke u pokušaju da se domognu vlasti, tog nevidljivog čuda kojem samo dobar čovek ne stremi.
Piše: Stevo Inđić
Sa porukama mnogobrojnih kladionica koje se stapaju u „ igra je život“, nadvisili su sve mudrosti Njegoša, Dučića, Andrića…
Pred početak OI u Parizu, pojavila se i reklamna poruka neke banke, koristeći uspjeh i popularnost atletičarke Angeline Topić i njenog oca –trenera: UZ PRAVU PODRŠKU SAMO JE NEBO GRANICA
Angelina Topić je nesumnjivo, bez ostatka posvećena skoku uvis i skoku udalj od rođenja, i postigla je do sada zadivljujuće rezultate. Bronzana medalja na EP sa 198 cm, što je njen najveći uspeh. Svetski rekord u skoku uvis je oboren pre nekoliko dana i iznosi 2,10 cm. Prethodni svetski rekord 2,09 držala je Štefka Kostadinova 37 godina.
Preskočiti visinu od 2 m je fantastičan uspeh, svaki centimetar više je približavanje svetskom rekordu.
Zašto ovo pišem?
Zato što preskočiti 2,10 cm i biti svetski prvak je neuporedivo sa sintagmom „samo je nebo granica“. Nije poznato gde su granice neba, i nijedan skakač nikada nije izrazio svoje aspiracije na tako astrološki način. I radosti i planovi su nekako prizemljeni, skromni, nemitski, a euforični. Ni Bubka ni Duplantis nikada nisu rekli da će preskočiti nebo ili tako nešto. A Duplantis je već preskočio sa motkom 6,24 cm.
Zašto je našim sportistima potrebna ta vrsta izražavanja želja, planova, opisa dobrih rezultata. Otkud to da se i sportski uspeh ili samo želja mitski izraze i obrazlože ?
Na nedavno završenom EP u fudbalu imali smo užasavajuću izjavu trenera reprezentacije Srbije, kad je nakon slučajnog izjednačenja Srbije protiv Slovenije u poslednjoj minuti izjavio: „SRBI NE UMIRU TAKO LAKO!“ Kako je pronašao ovu glupost, zbog čega je izgovorio ovu perverznu rečenicu, koja se odnosi na jedan narod, u kontekst jedne fudbalske utakmice?
Na ovu izjavu nadovezuje se i jadno lupetanje nekog žutokljunca, koji je tada predstojeću i odlučujuću utakmicu sa Danskom doživeo valjda kao Cersku bitku. Sa frizurom Julijusa Cezara i tankom trakom preko čela, prilično smešnog izgleda Veljko Birmančević je izjavio da će oni da pobede Dansku, jer: „ KO SME TAJ I MOŽE!“, koristeći reči vojvode Mišića napisane na velikom vojnom plakatu ispred srušene zgrade Generaštaba u Beogradu, kao deo smišljene militarizacije celog društva. Inače ih je izgovorio u kolubarskoj bici.
Srbija je ispala već nakon grupnog igranja, sa sasvim solidnom igrom, jer izgubiti od Engleza 1:0, 1:1 sa Slovenijom i 0:0 sa Danskom je jedan od najboljih rezultata Srbije od osamostaljivanja.
Zato i želim da postavim pitanje – „ A gde su naše granice, zapravo?“, jesmo li toliko u indukovanoj komi da i u sportu vidimo rat, neprijatelje i da svaki uspeh i pobedu naših sportista komentarišemo sa: Đoković očistio Runea, Zvezda zgazila Bajern, Srbija pregazila Japan, rasturila Nemce…
Zar nije dovoljno, primereno i pristojno napisati da je neko nekog pobedio?
Gde ćemo takvi stići?
Stavovi autora teksta ne odražavaju nužno uređivačku politiku redakcije Direkta.