Ederlezi ili Đurđevdan, praznik koji se tradicionalno vezuje za slavljenje dolaska proleća i Rome, ove godine je bio u senci vanrednog stanja i borbe protiv korona virusa. Za Branku Hadžović i njene potomke svaki je u znaku obnovljene nade da će san o sopstvenoj kući postati stvarnost.
Na ovim prostorima njihov život je oduvek težak. Borba za opstanak je svakodnevica. Porodica Branke Hadžović je već šestu godinu uglavnom u Gacku. Život na obodu gradske deponije tokom jeseni zamenili su životom u hali propalog preduzeća. Sopstveni krov nad glavom je za nju životni san.
“Živim sa sedmoro uničadi. Majka ih je ostavila. Došla sam sa Ilidže, gde smo bili u kući. Loše živimo, nemamo nikakvo primanje. Kupimo staro gvožđe, nosimo, prodamo. Kupimo hranu deci, odeću, obuću. Svaka kuća me pomogne, čitavo Gacko me zna i pomogne Hvala im. Ima dobrih ljudi, ne mogu se žaliti. I deci ovde donesu, hranu, odeću, obuću. I mesari mi daju meso za decu.”
Njena jedina želja je da ima kuću, ali, put do ostvarenja tog sna za nju vodi preko drugih..
“Ja bih volela da imam svoj krov, svoju kućicu. Da kupam svoju decu, da ne budu prljavi, da idu u školu. Kako ću ih dati u školu kad nemam mogućnosti. Ja sam žena bolesna, imam slabo srce. Bila sam u Sarajevu, živeli smo i tamo,niko ništa nije pomogao. Oni što su došli iz Nemačke i Italije, pre su dobili nego ja. Nemam ništa, ni komad zemlje nemam”, žali se Branka na sistem, ali ne na ljude. Ističe da joj veoma mnogo pomažu u Domu zdravlja, da i njoj i deci pruže medicinsku pomoć i lekove kad god zatreba.
Velike jesenje poplave su Branku i njeno potomstvo izmestile u napuštene prostorije propalog gatačkog preduzeća “Dekorativa”. Deo ove velike porodice je i Brankin sin Ljubo sa svoje dvoje dece.
Iako sada obitavaju među praznim zidovima propalog preduzeća zaraslog u šiblje kaže da im je mnogo toplije i da su bliže gradu.
“Ovde su zidovi, ne duva. Blizu nam je grad. Tamo je, kad su zatvorili put, bilo preko 36 kilometara da dođemo hleb da kupimo. Sad je bolje, suvo nam je I ne duva vetar. Ipak, da imam uslova, da imamo kuću I kupatilo, spremili bi decu u školu. Ovako, ne mogu. Borimo se za život, skupljamo gvožđe, prosimo, Kad bi bilo da se ovde prijavimo, da nam daju neku baraku, da probamo neki normalan život”, objašnjava Ljubo svoja stremljenja.
Ipak, život u pustoj fabrici nije trajno rešenje. Sa prvim denima građevinske sezone, kada su najavljeni investitori koji će od ovog mesta napraviti tržni centar, oni će morati potražiti novo sklonište.
No, što se institucija tiče, oni su nevidljivi.
Branislav Arnautović iz Crvenog krsta Gacko kaže da je na državi da sistematski reši problem.
“Mi smo organizacija koja trajno ne može rešiti njihov problem. Trenutno možemo da pomognemo, pre svega u hrani. Pomagali smo u odeći. Oni nisu starosedeoci, to nisu ljudi čije je prebivalište ovde da bismo njihov problem rešavati institucionalno. Ovo su ljudi koji su trenutno tu borave, traže pomoć, skupljaju sirovine i videli su da na području naše opštine mogu da opstanu. Mi smo institucija koja pruža trenutnu pomoć, ali to nije trajna pomoć koja bi rešila problem”, ističe Arnautović i dodaje da je samo država ta koja ovaj problem može da reši.
Iako bi želela, Bahida za razliku od svojih vršnjaka, ne ide u školu.
Njena, njena želja je da pomaže drugima, a radost koja obasjava njeno lice i dobrota kojom zrači prosto plene.
“Ovde mi je fino. Volela bih da radim u apoteci da pomognem drugima”. Na naše pitanje da li njoj sad drugi pomažu, uz osmeh kaže:
“Neko pomogne, neko ne. A ja bi volela njima da pomognem”.
Nije znala da kaže šta bi ona najviše želela da joj se ostvari, ali je rekla da je srećna zato što ima braću i sestre koji je vole.
Hladno vreme i policijski čas su danas onemogućili obeležavanje praznika.
No, oni veruju da će do sledećeg Đurđevdana biti drugačije i nadaju se da će im se do tada ostvariti san – svoj krov nad glavom.