U nedelji iza nas su u državi raspisani izbori čime je republička Skupština opet ispala najgluplja u (ovom) društvu. Konkurencija jeste velika, no naši su parlamentarci šampioni u disciplini da posluže. Ne čudi to što nam se ministar pravde preziva Bunoza. Adekvatnije nije moglo imajući na umu sistem u kome nam život prolazi.
Zli jezici tvrde da nam se baja nije svrstao među odabrane da dočekaju kineskog predsednika, čuj mene cara.
“Kažu mi da su Kinezi rekli ne, ali mislim da je to maslo nekoga od naših. Dušmani. Čim okrenem leđa neka zavera protiv mene”, gunđao je baja lupajući glavu kako da zaobiđe protokol.
“Najbolje da se infiltriram među poslugu i uđem kroz kuhinju. Preko odela stavim pregaču, nataknem kuvarsku kapu, uzmem kutlaču u ruku. Niko me neće prepoznati, ličim na kuvara. A kad se već uvučem i sednem za sto, biće kasno. Obezbeđenje se neće usuditi da pravi skandal i da me izbacuje”, bio je rezon prvog u entitetu.
Da bi obznanio svoj uspeh poslužio se javnim servisom. “Tu sam zbog vas, gledaću da se najedem jer se tako najbolje učvršćuju veze između Kine i RS”, poručio je baja i dodao da realizujemo mnogo projekata sa Kinom koja ima razumevanja za takve poslove. E, sad, to što smo uzeli kredit kod kineske banke i što sve rade Kinezi, a ukoliko dođe do problema, spor se rešava pred kineskim sudom, nije pominjao.
“Neki čudni čovek mi namiguje”, požalila se gospođa predsedniku.
“Ne obraćaj pažnju. Kažu da u Srbiji baksuz za stolom donosi sreću”, šapnuo je prvi Kinez lepšoj polovini.
“Meni je neprijatniji ovaj visoki koji se stalno klanja. Čini mi se da je spreman i da klekne. Samo da se završi ovo i odlazimo, obećavam”, uveravao je Si svoju ši, što bi rekli Englezi, sve manje popularni na ovim prostorima.
Uostalom, nekadašnje prijatelje I saveznike sada razroko gledamo, u skladu sa procesom revizije istorije koji je završen na ovim prostorima. Crveno je postalo crno, a 9. se maj poslednjih godina, imajući na umu to ko ga obeležava, pretvorio u Dan pobede nad antifašizmom.
Baš na tim krilima jašu baja, stvaraoci i ostali mastilovići pa normalan čovek ne zna kako bi se prema svemu odneo nego da odustane i odseli. Jerbo se na Balkanu, što reče jedan čovek iz ankete, može lepo živeti samo ako si zaposlen u Nemačkoj.
Ko ne može u Frankfurt, može u Dubrovnik. U Hrvatsku najviše radnika i stiže iz BiH, mada su nam nepalci na petama.
Stvaraoci RS se nisu oglasili po ovom pitanju, kao što ćute i kad su druge nepravde, korupcije i mutljaže u pitanju, sve ono zbog čega normalni ljudi odavde odlaze i zbog čega napreduju mufljuzi, prišipetlje, čankolizi i ostali pokvarenjaci.
“Ko ih takve napravi”, pomislio bi neki pravednik.
“Ja sam, za šta ti trebaju”, spremno bi odgovorio baja znajući da ih je skupio da, poput Skupštine, posluže. Za šta već zatrebaju.
I kao da nije bilo dovoljno što je skupština pomnožena sa nulom sad kad je CIK po starom zakonu raspisao izbore, Nenad je nastavio da priča smešne stvari, kao, na primer, da živimo u slobodnom i demokratskom društvu. Kao da demokratije može biti tamo gde Skupština igra kako predsednik naredi. Ime je znak, što bi rekli Latini. Ako biraš Nenada, normalno je da se ničemu ne nadaš. Slično sa (z)bunjozom sa početka teksta.
Osim što smo zbunjeni, kolektivno smo i zatupljeni pa je onda logično da se mučimo sa bolestima koje su zahvaljujući vakcinaciji bile zaboravljene.
Epidemija morbila je u nedelji iza nas proglašena u Banja Luci. Ipak, to je manje strašno od činjenice da ova zemlja nema lekove za obolele od kancera.
Prepušteni sebi, iz prve ruke mogu da se uvere u to koliko je njihova zemlja selektivna. Njihova je samo kad naplaćuje porez, ali ne i kada treba da leči. Direktor Kliničkog centra u Banja Luci, na primer, više voli da organizuje koncerte i (anti)kampanje nego da se bavi svojim poslom.
Privatne klinike, sa svoje strane, sedaju na muku obolelima, pa za slogane uzimaju rečenice kao: “Zdravlje dostupno svima…” izostavljajući ključni deo slogana – “koji imaju da plate”.
Sit gladnom ne veruje, kao ni zdrav bolesnom. Sledeći tu logiku, ne možemo očekivati od nenada, staše I ostalih vlada da veruju da je ovde živeti ne toliko teško, koliko uvredljivo I ponižavajuće. Zaposeli su zemlju i napravili je po svojoj meri. Zato je nikakva.