Nakon Mađarske u kojoj je usavršavao tehniku pravljenja kulena i kobasice, put za Belorusiju se nametnuo sam po sebi. U zemlji nedostaje stručne radne snage, a on je poznat kao čovek koji voli da drži stvari u svojim rukama. U konkretnom slučaju-volan.
Opšte poznata stvar je da medvedi leti šumom lutaju, traže šta ih već u šumi interesuje. Dok se poneki, doduše oni američki, razmaženi, znaju zavući i u ormar, naši medvedi preferiraju istok. Brzi, izdržljivi, neustrašivi, ovih dana, kažu, stigli su i do Belorusije. Skrenulo je to na sebe pažnju prirodnjaka koji, pored vremenskih kolebanja, sad muku muče da objasne ovu pojavu. Slučajno ili ne, tek, u Belorusiji se našao i Milorad Dodik.
Nakon Mađarske u kojoj je usavršavao tehniku pravljenja kulena i kobasice, put za Belorusiju se nametnuo sam po sebi. U zemlji nedostaje stručne radne snage, a on je poznat kao čovek koji voli da drži stvari u svojim rukama. U konkretnom slučaju-volan. Traktor odavno nije vozio, a kamion je, složitećete se, korak dalje u zahtevnosti. Nije mu, stoga, falilo ni volje, a bogami ni naših para, da se otisne do Belorusije na časove vožnje. Jer, ako neko ume kamion i da napravi i da vozi, onda je to Rus – Belorus. Elem, kako prenosi RTRS, Dodik je dobio garanciju da je za kamion potpuno spreman, a za autobus mu treba još koji čas. Time je po kratkom postupku rešio deficit profesionalnih vozača u zemlji.
Usput je izgrlio Medvedeva, te stavom i stasom, a bogami i glasom, pokazao kome to prezime više odgovara. Čak i kad mu se odbije koje slovo.
Ipak, iza grube spoljašnosti krije se meko srce dobričine koja ume za svakog da nađe lepu reč i u svemu pozitivnu stranu. Eto, iako najsiromašnija zemlja u Evropi iz koje je samo u poslednjoj deceniji preko 11 odsto stanovnika pobeglo, koja je sinonim za izrabljivanje, kupovinu svakovrsne perverzne naslade, ali i organa, Dodik je u Moldaviji video uzor koji treba slediti.
Nakon toga bez nade su ostali, te počeli da pakuju kofere, i oni koji to nisu mislili.
No, ne treba trčati pred rudu. Gde Dodik omane, tu je premijer Višković da popravi. Ohrabrio je sve u zemlji, a veliki broj naših i u inostranstvu, vešću da poslodavci razmišljaju da od jula povećaju plate. O tome da će razmišljati i posle jula, nije rekao ni reč, kao što nije pominjao ni to da se on, kao u vicu, pita samo za bitne stvari u RS. Budući da se još ništa bitno nije desilo, nije imao rašta sablju krvaviti, što bi rekao epski pesnik.
Sa druge strane, ulazak u leto je doneo ozbiljnu fuzju na regionalnoj političkoj sceni. Večiti ministar Petar Đokić je rešio da uđe u Ivicu Dačića preko kolege Antića, a uz amin ruske ruke. Sada ima nova, jača leđa, svi gresi iz prethodnog samostalnog života, takoreći devojačke faze, biće zaboravljeni nakon venčanja sa SPS-om. Uostalom, kada stanete na ludi ruski energetski kamen to vam je isto kao kad kupite indulgenciju. Ponovo ste mladi i nevni. Pa, vidite Dačića. Niti zna jezike, niti ima manire, a opet je ministar inostranih dela. Eto dokaza da Rusi čuda čine.
Ali zato Šveđani ovde mogu samo da ograišu. Čudni neki ljudi. Navikli da se za sve pitaju, o svemu obaveste. Te mora biti transparentno, te sramota je pokazivati bogatstvo, te funkcioneri su samo javni službenici. Pa i naši, čim odu tamo, pokvari se to, traži neka svoja prava. “Kakva prava, kad te pljunem tu, neće te ni Lukač odlepiti. Iako bi i on rado da te cokulom ugazi” kroz zube šišti policajac dok pokušava da obori šezdesetogodišnjeg Bruna Batinića koji se drznuo da pita za razlog što mu traže legitimaciju. “Idi ti, brate, u tu Švedsku, pa se femkaj. Mnoge smo mi oterali. Ko hoće ovde da ostane ima da čuti i da sluša. Ovo je naša država, policijska. U njoj se ne zapitkuje, nego komande izvršavaju.”
A srozanoj policiji, logika je, moral diže samo nabudžena igračka sa pretencioznim imenom “Despot”. Naši unutrašnji organi će da dobiju čak dva komada posle čega ništa više neće biti isto.
Ono što je konstanta kod nas je iščuđavanje nad podacima. Svake godine ista priča – koliko je manje stanovnika, studenata, đaka. Čak se i Nedeljko Čubrilović protekle sedmice zamislio nad njima. Naravno, taj je manjak video kao pretnju svom budućem prihodu iz budžeta. Čujemo da ima novu devizu – za pravog komarca krvi ima dok i jedan čovek ovde živi. A i posle toga će naći rezerve u transfuziološkoj službi. Preko veze, dakako.
Jedina satisfakcija koju trenutno imamo, osim zadovoljstva potvrdom da je Istambul emancipovan grad čim je Erdogan ponovo izgubio izbore, je da su oni koji nas predstavljaju manji od makovog zrna gde god da kroče. Ako već mi ne možemo da ih stavimo na mesto koje zaslužuju, čine to asistenti zamenika pomoćnika državnih sekretara.
U ozbiljnim državama samo dotle mogu da dobace. A narečeni asistenti pritom i rukavice nose.