Hercegovačka slikarka Jelena Glogovac Savić je odavno postala prepoznatljivo ime na regionalnom umetničkom nebu. Iza sebe ima osam samostalnih i veliki broj kolektivnih izložbi i učešća na likovnim kolonijama. Bilo da slika ili podučava i u mladima brusi talenat koji se tek naslućuje, ova žena evidentno menja mikro-svet u kome živi. Ako nju pitate, to oseća i kao profesionalnu obavezu kako bi olakšala put svim ženama koje će tek ući u svet umetničkog stvaranja.
Decenija i po umetničkog rada Jeleni Glogovac Savić je donela pregršt izložbi, profesionalnih izazova, uspeha, ali i dilema, preispitivanja, svega onoga što je inherentno ljudskom biću i u poslu i u životu.
Mada je za to vreme uspela da se etablira kao jedno od značajnih imena ne samo hercegovačke, nego i regionalne slikarske scene, kaže da su ti uspesi, kako vreme prolazi, u njenim očima manji nego što su bili kada su se dešavali. Možda je to i očekivano, objašnjava, jer je u prirodi čoveka da raste i da se razvija.
“Ne mogu da kažem da sam potpuno zadovoljna onim što sam postigla, ali smatram da život nije jedan dan. Posmatrajući položaj žena u umetnosti, smatram da svaka žena koja je umetnica treba da potencira da je strašno malo žena koje se tretiraju kao uspešne žene u umetnosti. Ne zato što one to nisu, nego zato što im je ostavljen sužen prostor za ulaz u svet uspešnih umetnika. To je globalni problem. I mislim da svaka od nas ima zavet svom profesionalnom životu da radi na tome da njena umetnost bude poznata. Ne samo zbog nje i njene umetnosti, nego zbog svake naredne žene koja poželi da se bavi umetnošću, da ima otvoren put“.
Žena je najčešći motiv Jeleninih slika. Kaže da je ideja da one imaju slojeve koji na filozofski način postavljaju pitanja i daju odgovore o životu svake žene kroz prošlost, ali i budućnost. Za nju je prikazivanje svih lica žene neiscrpna tema, ali i izazov.
“Ja radim žensku figuru, ali ne kao prosto fizičko. Želim da dam do znanja da žena koja nije obučena ne mora da mami svojim oblinama. Ona iza lepog lica ili lepog tela može da kaže mnogo toga ako joj se postave prava pitanja. Do sagovornika je.”
Ističe da uz sve to paralelno mora da se proteže jedna linija feminizma koja je nužna, bez obzira kakvo raspoloženje javnost može imati prema tome.
Jelena svojim delovanjem dokazuje da bi u nedostatku umetnika, slikara, pesnika, mala sredina bi bila baš to – intelektualno i geografski skučena teritorija. Sa druge strane, ljudi bogatog unutrašnjeg života i imaginacije su u stanju da varošici u duhovnom smislu daju dimenziju metropole. Jer, mesto koje svojim stanovnicima može da ponudi hranu za mozak i dušu, što kultura jeste, prostor je vredan življenja.
“Bilo koja sfera stvaralaštva da je u pitanju, pisanje, pevanje, slikanje, tu poetiku i taj životni žar čovek nosi u sebi. Sredina može da ga ograničava donekle, ali to nije nepremostivo. To što živi u maloj sredini ne može da bude opravdanje za neuspeh. Mala sredina koliko može da sputava, može da da i neku drugu vrstu širine”, naglašava umetnica.
Priznaje da su veliki centri u stanju da umetniku pruže velike galerije, značajne događaje, da bude u žiži javnosti. Ipak tvrdi da Hercegovina nije mala niti zanemaruje svoje umetnike. Komunikacija sa drugim centrima postoji. I zato kaže da po njoj, praktično, nema opravdanja za nerad.
“Kad sam došla ovde da živim shvatila sam da je mnogo teže biti umetnik u maloj nego velikoj sredini. Jer, ti si jedan i to što radiš je pod lupom. Uvek čovek ima neku kreativnu tremu kako će biti prihvaćen od sugrađana. Od tada do danas se stvari jesu promenile na bolje, prvenstveno kao odnos sugrađana prema umetnosti.”
Naša sagovornica pominje i neke nedostatke, “minus faze”, kao što je nedostatak galerijskog prostora, odnosno, kreativnog prostora za izražavanje. Kao jedan od ograničavajućih faktora potpuno nenadano se pojavio i virus.
“Korona je nešto što je došlo kao jedna velika tačka iza koje se ne zna šta sledi. Svi smo imali osećaj unutrašnjeg nemira i nesigurnosti. Nije bilo prostora za fine misli. Ali, ono što nam je dala jeste vreme, neki otklon i, naravno, preispitivao je svako sebe.”.
U Hercegovini deluju dva udruženja i za Jelenu je to veoma važna stvar. Ističe da je po prirodi stvari regionalni centar Trebinje gde postoji i prodajni galerijski prostor, ali i likovna akademija što daje novu dimenziju umetničkom delovanju. Iako umetnici važe za izrazite individualce, i bije ih glas da su tašti, Jelena naglašava važnost postojanja asocijacija koje ih okupljaju i povezuju.
“Priznanje između kolega je bitna stvar jer moraš da imaš reper, da odrediš svoje mesto u određenom umetničkom miljeu. A to radiš tako što se porediš sa drugima. Onog momenta kad treba da se rade projekti, svesni smo da nas je malo, da je Hercegovina mala i da trebamo umetničku ekspanziju. Apsolutno pozitivno svi razmišljamo o tome”.
Osim slika koje stvara, neizmernu vrednost predstavlja i njen rad sa decom kojoj otkriva magičan svet slikarstva.
Iz njene škole slikanja je izašao značajan broj mladih ljudi koji su osvajali nagrade na likovnim konkursima ili se, zahvaljujući njoj, odlučili da upišu likovnu akademiju.
To je Jelenin način da boji svet oko sebe čineći ga lepšim, bogatijim i interesantnijim mestom za život.