Rambo Amadeus je imao izbor, Lejla Kašić nije, u tome je razlika

Je li vas neko nekada pljesnuo po guzi? Ili štipnuo možda malo po butini?

Počinje već u osnovnoj školi. Dečaci to rade svojim drugaricama. Nisam vam rekla ništa što već niste doživeli ili videli. Ili uradili.

Koliko devojčica je otišlo kod razredne i izgovorilo: ” Aca (Pera, Laza, Antonije…) me je šljepnuo po guzi, ispod suknje?”. Kada sam ja išla u školu, nijedna. A svi su znali.

U gimnaziji su pojedini momci mislili da je to što je neka devojka ušla kod njih u kola bilo isto što i dozvola za “pljeskanje”. Ona koja se požalila mami, dobila je odgovor: “A, što si ulazila u kola”. Možda su zato ostale ćutale.

Onda smo krenuli na fakultet. Ako u ona  kola nisu morale, u kabinet na konsultacije jesu. Kod nekih smo profesora išle isključivo po dve. Koliko je devojaka to prijavilo dok smo studirale? Nijedna.

***

Lejla Kašić, producentkinja emisije “Dnevnica” koja se emituje na Radio-televiziji Crne Gore, javno je,  putem Instagrama,  optužila muzičara Ramba Amadeusa, za seksualno uznemiravanje i prijavila ga policiji.

Nije nigde eksplicitno navela šta joj je uradio. Na žalost znatiželjnika koji su u komentarima na mrežama i portalima tražili detalje kako bi se naslađivali i uživali i sami presuđivali je li to što je omiljeni muzičar uradio dovoljno za prijavu.

Potom im je meso za uživanje dao sam muzičar na svom Fejsbuk profilu.  Pod ciničnim naslovom Mea maxima culpa on je izneo detalje greha, koji je počinio, ali koji ne priznaje.

Poznajem čoveka. Mene nikada nije ni krivo pogledao, a kamo li seksualno uznemirio. Duhovit je, inteligentan, širokih pogleda na svet. Volim i njegovu muziku. Duboko je uznemirujući odgovor koji je uputio ženi koju je ponizio.

Iz svega navedenog shvatamo da je došao na snimanje emisije čiji mu se koncept uopšte nije dopao, da ga je producentkinja koja ga je kasnije prijavila nervirala i da je učinio jedino što je mogao kako bi “branio sopstveni integritet”.

Pri tom se ovaj muzičar ne seća da li ju je pipnuo ili pljesnuo ili štipnuo, ali zna da je bilo neplanirano i da je trajalo jedan sekund. Još navodi da bi “Muškarac na njenom mjestu prošao gore”.

Sekund ili minut ili sat. Tek, čin dodirivanja ženske zadnjice u takvim i bilo kojim,  sem seksulanim okolnostima kada oboje uživaju u tome,  duboko je  ponižavajući. Pokazuje da ovaj muškarac iskreno veruje da ima iskonsko pravo da na taj način pokaže ženi koja ga nervira svoje nezadovoljstvo i pri tom, javno kaže da je prošla dobro, jer je valjda mogla dobiti i batine.

Sem ako muzičar nije mislio da bi nekom muškarcu u istim okolnostima prislonio „svoju muškost“ tu pred svima na zadnjicu. A, svi dobro znamo, da ne bi i da nije na to mislio.

U jednom je u pravu u svom tekstu. Taj čin nema nikave veze sa seksom. Zato je toliko i pogrešan.

Umesto izvinjenja on joj je poručio da je “ludača i da treba da se liječi”. Navodi i da “je čitava medijska scena bolesna, bez skrupula, u kojoj se u odsustvu jasnih etičkih načela prihvata kansel kultura – kultura srednjevjekovnog lova na vještice samo u eri mobilnih telefona“.

Ne znam da li tu implicira da je neko snimio ovo pljeskanje ili štipkanje ili šljepkanje, pa ima dokaz protiv njega koji može da iskoristi na sudu, ali znam da ni izvinjenje posle svega nije dovoljno. Jer on je imao izbor.

Mogao je jednostavno da se okrene i ode, ako mu se nije svideo koncept emisije. Ili producentkinja. Ili oboje.

Lejla Kašić nije mogla da bira da li će je omiljeni muzučar nedolično pip‘nuti. Njoj je ostalo da bira nešto drugo. Da li da ćuti i bude posramljena kao one devojčice s početka priče. Ili da prijavi.

Tišina više nije opcija.