Priča za glupe

U nedelji iza nas se i ovde štrajkovalo. Kažu radnici sarajevskog “Zraka”: svaki put kad su nam ministri nešto obećali, bilo je gore. Sad su im isključili struju, a očajni ljudi otpočeli štrajk glađu. Borci su u rasulu, ne znaju gde im je glava, a gde (i ko) im je predsednik.Samo su studenti srećni i zahvalni, o presvetli, što si uvažio njihovu molbu i što ćeš udeliti pomoć.

Ima osoba kojima moć toliko udari u glavu, da se golim okom vidi kako im ego raste, a koža postaje tesna. Takvima ni jedna zabava nije dovoljno dobra pa smišljaju razne ludosti- penju muziku na drveće da im svira iz vazduha ili, u luksuznijem izdanju, iz bazena.

Taj poriv je vodio i našeg Baju kojem ništa ljudsko, a posebno Vučićevo, nije strano. Elem, dosetio se, kad je već stalno u vazduhu, može nečim i da pospe.

“Kad već letim, novac da im bacam. Nije kao da sam ga zaradio. Bog mi dao da mogu da ga krčmim”, razmišljao je tako, pa se mašio za telefon.

“ ‘Alo, Radovane, šta radiš? Kome obećavaš? Ma, batali to, čoveče. Zna se ko ovde najbolje obećava. Nego, slušaj. Treba mi 50-ak miliona da nam obezbedim mandat. Vidiš šta je majstor, od marke pravim milion! Nego, gledaj to ovih dana da se realizuje. I cenu hleba ćemo ograničiti. Znam da si već izjavio da nećemo, ali sto puta sam ti rekao da ne trčiš pred rudu. Prvo pitaj ako nećeš da ispadneš glup u društvu. Vidi mi to koliko sutra. Kako da se prijavljuju, napravi neku dinamiku, podigni atmosferu, optimizam! Uostalom, zovi Malog, oni su to već radili. Nešto mi prekida, mora da sam sad baš visoko”, poslednje je što je čuo Radovan pre nego što se prekinula veza.

Od nevažnih događaja iz prošle nedelje tu je obraćanje Šmita u Savetu bezbednosti UN. Jasno je da je bio objektivan jer niko nije bio zadovoljan.

Doduše, Džaferović i Tegeltija nisu ništa čuli jer su se gurali na vratima. Tad smo shvatili nesreću što Baja nije mogao u Ameriku. Da je on zakrčio vrata, sa svojim metrom preko leđa, ne bi Džaferović majci lako prošao. Pored Zorana se provukao bez problema i instalirao se pred mikrofonom.

Kako bi spasio šta se spasiti može, Tegeltija je zauzeo busiju u toaletu. Zna on gde se najpažljivije čita, te je, kako ko uđe u kabinu, ispod vrata proturao svoj izvšetaj. Da li će biti efekata, saznaćemo možda već narednih nedelja.

Baja je, za utehu, otišao u srce Evrope. Svima je bilo neprijatno, ali su nekako pojeli tu večeru.

“Zamalo mi je presela. Nešto suvo su nam doneli, pa žilavo. Jedva sam čekao da dođem u Agape, da sušijem obradujem nepce, kad bi se zaj…šalili”, rekao je vidno raspoložen Baja na povratku iz Brisela jerbo taj čovek uvek glumi da ostaje u sedlu i, začudo, do sada mu je to i uspevalo..

Obeležili smo Dan pobede, dan Vojske i ostale dane. Kad su pitali jednog funkcionera kako on doživljava te manifestacije, odgovorio je:
“Čujte, to nam je odlično. Vozamo se, obezbeđenje leti oko nas, novinari čekaju, blicevi, kamere, mikrofoni, kao nešto smo važni, pa onda nešto i kažemo. Ja se osećam kao zvezda. A bude i da se dobro pojede i popije. Kao u raju. Ni u najluđim snovima nisam mogao da pojmim da mi se ovako nešto može dogoditi. Hvala stranci, hvala Baji!”, ukratko je opisao svoje viđenje državnih praznika ovaj istaknuti član našeg društva.

A na šta liče oni u prvim redovima, jasno je što je društvo potonulo.

Ko se malo i oraspoloži, ode do prodavnice ili pumpe što je dovoljno da ga svaka nada napusti. Novac sve manje vredi. Zato nam se nude obećanja. Do oktobra ima da grade kule od peska. A posle toga, biće k’o u Kragujevcu. Ljudi su skupljali glasove da sačuvaju posao. Prošli izbori, a njima slede otkazi. Pa, za dve godine, ako ih se sete, sete.

U nedelji iza nas se i ovde štrajkovalo. Kažu radnici sarajevskog “Zraka”: “svaki put kad su nam ministri nešto obećali, bilo je gore”. Sad su im isključili struju, a očajni ljudi otpočeli štrajk glađu.

Borci su u rasulu, ne znaju gde im je glava, a gde (i ko) im je predsednik.

Samo su studenti srećni i zahvalni, o presvetli, što si uvažio njihovu molbu i što ćeš udeliti pomoć. Danga za te studente, da se zna ko zaslužuje divljenje i sve počasti.

U sledećem krugu, da ispoštujemo i Domanovića, najbolje među njima neka zajaše neki kmet ili sreski kapetan, što će ga direktno preporučiti za izvršnog direktora nekog javnog preduzeća, a možda i pomoćnika ministra.

I dok je jahanje ovde izgledno, Ukrajina broji 80 dana rata kojem se ne nazire kraj. Ali se nagoveštava glad.

Sreća pa mi imamo mudro rukovodstvo koje brine o robnim rezervama, a svu hranu možemo da proizvedemo. Ne možemo? Nemamo rezerve? Uvozimo čak i vodu?

Pa, ništa, imamo šumu. Gulićemo koru. Ali, o tome ćemo na jesen, ako prigusti. Sada u blaženom neznanju uranjamo u rano leto, gledamo u nebo i čekamo da kapne. Ako ništa drugo, lete ptice. Nekoga će nešto pogoditi.