Poštovani, srdačno

Autor: Direkt Kolumna Mišljenje drugih
5 minuta čitanja
Nemanja Rujević (Foto: Goran Srdanov)

Novinari su upućeni na vratolomije da bi došli do priče.

Nemanja Rujević (Foto: Goran Srdanov)

Piše: Nemanja Rujević/Danas

Nekad pripašu kravatu i usiljeno se smeškaju po prijemima, nekad se odaju pacovskim metodama koje je u srpsko novinarstvo uveo Dragan J. Vučićević kada je prekopavao kantu za đubre Vuka i Dane Drašković te notirao da se u njoj nalaze brijač, ljuska od jajeta i „nespretno oljuštena“ kora krompira.

Poslenici našeg zanata se u polumraku birtija sreću sa tipovima mutnih biografija, mesecima sede i češljaju podatke rizikujući šuljeve, sline od suzavca na protestima, zavlače se u rovove na ratištima, sve kako bi publika saznala stvari od javnog interesa ili barem da Draškovići ne umeju da gule krompir.

Sve u rok službe. Ali, ponekad se novinar oda hazarderstvu, izljubi ženu i decu, objavi oproštajni status na Fejsbuku, i pođe u zadatak najneizvesniji od svih: da pošalje zvaničan upit srpskim institucijama.

„Poštovani“, molim da mi odgovorite to i to, dostavite podatke te i te, ako može, do tada i tada, „srdačno“, u potpisu skromni novinar.

Nekad institucije zadive brzim odgovorom, druge ćute kao zalivene. Ne možeš biti načisto da li ti ministarstvo, uprava, agencija ne odgovaraju jer su im pitanja nezgodna ili jer pišeš za pogrešni medij.

Možda je upit prenuo čitav štab za odnose sa javnošću i oni se u znoju lica svog probijaju kroz birokratiju do šefovskih etaža. Jednom mi je Ministarstvo odbrane uredno odgovorilo na upit – posle tri meseca, kad sam zaboravio i šta sam pitao i zašto. Takođe, nikad se kao razlog ignorisanja ne sme otpisati stari dobri javašluk.

Radim baš na temi koja neka ostane još vojna tajna, što me neće sprečiti da dodelim nagrade nekim institucijama za (ne)saradnju sa novinarima:

Zlatna plaketa ide Agenciji za privredne registre čiji su ljudi ažurni, pa još ljubazni, pametni, i spremni na šalu. Bambi za profesionalnost ide beogradskom Zoo vrtu i PR službi Beograda – svaka čast Vesiću i Šapiću, ne znam ko ih zavadi.

Platinasto čokanjče za bol u predelu međunožja rutinski osvaja MUP gde ljude ni suzavcem ne možeš isterati iz jazbine. Specijalna nagrada udruženja šalterskih službenika ide Ministarstvu ekologije gde mi nije prošla ni rezervna taktika dodijavanja ponavljanjem upita i zivkanjem.

Zahvalnica za životno delo dodeljuje se Upravi za veterinu, za doprinos sitnoj pakosti i pasivnoj agresiji. Naime, tražio sam intervju, a oni su mi dostavili neki pisani pravilnik inače dostupan na internetu, „poštovani“, evo izvolite, „srdačno“ i to je to.

Iskustvo sa nemačkim institucijama, političarima i korporacijama naučilo me je da tamo odgovor uvek dobiješ. Čak i kad ih pitaš nezgodne stvari, čak i kad sam propitivao „Tenis“ o nikad pristigloj investiciji u srpsko svinjogojstvo, ili stanovitog Dejvida Mekalistera o tome da li po Srbiji vrši pritisak da se protežira nemački izdavač udžbenika „Klet“.

Neće biti da se Nemci živo obraduju neprijatnim pitanjima, a u slavu medijskih sloboda i prava javnosti da zna. Ali hoće biti da se tamo broji ona rečenica koju bi novinar mogao da stavi u tekst, naime „nisu odgovorili na naš upit“ ili „nije bio dostupan za komentar“. Ko ne odgovori, verovatno ne zna šta da kaže sebi u prilog pa deluje da je kriv.

U Srbiji se za to slabo haje. Vlast je u nirvani šta god da napišete, sve dok je domet ograničen, a ograničen je jer su mnogi mediji na liniji.

Novinar-pustolov može zakonski da traži informacije od javnog značaja, sačeka da iscure rokovi, poverenik može da opomene i na kraju kazni instituciju. U prevodu: da natera državu da plati kaznu državi. Možete misliti koliko se država, to jest partija, zbog toga potrese.

Neupućen u te pikanterije, građanin ostaje uskraćen za nešto što bi trebalo da zna, u mraku ostaje nešto što bi moralo biti pod reflektorima, i novinar može samo da se nada kakvom ludo hrabrom insajderu koji bi razvezao jezik pre nego što se BIA da u potragu za njim. Nije čudo što bolje uspeva pacovsko novinarstvo.

Podijeli članak
Ostavite komentar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *