Ono što sve ove godine nije uspelo celoj opoziciji, za rukom polazi estradi sa kojom je politika nastojala da ostvari vezu. Aca i Saša očito imaju mnoštvo podataka, a i zeleno svetlo iz Beograda, pa nemilice udaraju u pleksus jednog čoveka koji je ovde sistem.
Zaigrala je mečka i pred vratima bivšeg baje. Ne, ne mislimo na srodnu dušu iako se, čini se, dobro poznaju sa intimnijih druženja. Susreo se napokon sa prevejanijim i bahatijim od sebe. Nemilice objavljuju i kad je zvao nedeljko i šta im je nudio, zašto je bivši baja špricao paprike i što je danas ljut. Imaju resurse- svoju televiziju, dobro ga poznaju, dobili su očito i blagoslov. Ukratko, sliku patriote i branioca razbijaju u paramparčad. Javni servis selotejpom lepi krhotine, ali to više ni na šta ne liči.
„Kud me đavo nosio da zabranim taj koncert. Njemu ništa nije značio, a računao sam da bi meni malo skočio rejting. Ali, vidiš u šta se izrodi. I ko će znati šta će sve otkriti. Neće valjda ono da je moj zeljo organizovao navijače da u Sarajevu zvižde Srbiji, to bi baš bilo loše“, jedio se bivši baja. „Što me bar ti, savo, nisi posavetovao da ne diram ove koji me poznaju? U pravu si, kako ćeš me savetovati kad umeš samo da me slušaš“, nervirao se baja najviše zbog toga što gro njegovog biračkog tela sluša Acu. Sigurno su čuli i ovo i sad im je bajina slika u očima malo manje svetla. Jer im Aca govori da je bivši baja jedan sitni šibicar, pijačni prevarant, licemer koji se godinama goji na neukosti ljudi koje okreće jedne protiv drugih. „Sve bih lako da nije rekao da je morao da se oporavlja od mog pevanja, a ja mu začinio koncert“, iznervirano će bivši prezident, jedini kojeg su u istoriji Laktaši iznedrili.
„Sve je to ljubomora, predsedniče“, salutirao je savo i poveo ga na sastanak sa borcima i penzionerima, da se malo uteši i opet oseti bitnim.
Za to vreme su petar i luka kuvali javnost- ili ćete plaćati više za struju ili će se raspasti elektroprivreda koju inače uspešno vodimo.
„Niko vam ovo za te pare ne bi radio, verujte mi“, lomio je luka skeptične. „Gledajte da odsad više plaćate jer možemo i da odemo. Suvim zlatom bi nas platili sa ovakvim znanjem i sposobnošću“, dizao je petar cenu sebi.
„Oni me kao ubeđuju, a ja se kao otimam. Trčaću tako do januara, a onda ću da pokleknem pred ciframa“, poverio je portiru savo svoju taktiku vođenja cenovne politike struje jer je u njegovoj kabini čekao da mu bivši baja vrati auto.
„Nešto je deprimiran ovih dana, nek se malo provoza“, objašnjavao je na portirnici jedinoj osobi koja ga uzima za ozbiljno.
Jedna persona, takoreći kapitalni primerak poslovnog čoveka sa ovih prostora, kraj godine koristi za širenje poseda.
„Pet fabrika meni! Ili pet ili ni jednu“, uzvikivao je goci, još malo pa i zvanični vlasnik republike. „Šta ću kad sam sposoban. Što vidim, to kupim. Ja sam lice, a naličje ćeš upoznati kad zaživi pravna država, znači, malo sutra“, začešljavajući se pred ogledalom pobeđivao je unutrašnji glas koji ga je opominjao da bi mu se nekada moglo ukazati i lice pravde.
„Kakva zemlja takvi tajkuni i osvetnici“, obeshrabreno je komentarisala komšinica sa trećeg sprata. „Nadala se Banderasu, a pojavili se Aca i Saša. Kao da nam nije dosta laži, još i zlatan počeo neku priču kako se dijaspora vraća. Sad im je lakše da se spuste do Hercegovine kad je zoran otkrio da su putevi odlični, samo smo mi obesni pa se žalimo bez osnova. Pitam se šta vozi ministra? Izgleda da vlado kod mnogoga sa kesom dolazi. Ali nemoj da sam ti ja to rekla. Ne bih da se nekom zamerim“, reče tipičan primerak stanovnika sa ovih prostora i zatvori vrata.