Da se normalnom, pristojnom svetu, ne piše dobro poručili su američki predstavnici iz Minhena u kojem je održana bezbednosna konferencija. A poruka iz Sremske Mitrovice, u koju se sleglo sve što su mogli dovući, je da će biti uništeni oni što sanjaju o boljoj Srbiji. Medvedi su poručili da proleće još neće i vratili se u pećinu. Nasuprot sveopštem mraku, Kragujevac je sijao. Celu Srbiju je zapljusnuo talas nade. “Pumpaj”, je geslo protesta koje govori da se neće stati.
Razumljivo je da u svakoj zemlji postoje pristojni i prosti, obrazovani i neuki, ali nikada razlika između njih nije bila tako vidljiva kao poslednjih meseci u Srbiji. Prvi su se predugo povlačili i popuštali, dok je sistem (čitaj: SNS) bezočne protežirao. Sada je došlo vreme da ovi sistemu uzvrate zahvalnost što je baš nezgodno pošto su mladost, pristojnost, plemenitost i lepota digli glavu ne odustajući od zahteva- zakon mora da se poštuje, a institucije da rade. A onda je došlo do kraha. Svi su videli da je car go, od institucija ostale samo kulise, vlada je u ostavci, u stranci u panici, a Srbija na nogama. Toliko se zaljuljalo da je predsednik morao niz vodu da pusti neke gabaritne, ali ipak sitne ribe. A onda se sklonio kod baje na dva dana.
“Mile, brate, pomagaj. Oni se okupljaju u Kragujevcu. Idu peške, svi ih dočekuju, svugde smeh, radost, suze, ljudi iznose hranu, kuvaju im, pripremaju smeštaj. A ja ovim mojima plaćam i opet ništa. Javljaju mi da odbijaju poslušnost. Ja sam kriv samo što sam davao”, vajkao se Alek u poslednje vreme u Srbiji poznatiji kao institucija sa ograničenim brojem, mahom ceremonijalnih nadležnosti.
“Ništa se ne sekiraj. Sve ćemo rešiti, ali prvo da se najedemo. Imam ja ovaca i za ražanj i za autobus da napunimo celu Mitrovicu, a kamoli onaj mali plato. Još kad ja zapevam, ima sve da gori”, uveravao je baja svoga nasekiranog gosta.
I dok je baja sa svojim oblapornim pajtašima slavio, nenadležna institucija je tumarala po Bakincima i snimala se iz mraka.
“Suzi, treba da izgledam zabrinuto, ali da se ne vidi da sam uplašen”, davao je instrukcije svojoj savetnici za medije.
Osvanula je subota, autobuse su napunili, sendviče napravili, i krenuli put Mitrovice. Onda su ti sendviči i proradili, pa se zovu prirode odgovaralo na zelenim površinama, iza ukrasnog grmlja.
A možda su se doveženima creva razvezala zbog pesme koja se zaorila iz bajinog grla. Opštepoznato je da njegov nastup ima laksativno dejstvo. Naime, stupidni tekst ume da protera, posebno posle truckanja u autobusu.
Rekao je baja i kako većinska Srbija podržava prostotu i šund koje godinama promoviše za ideal.
Posle je i nenadležna institucija trabunjala o nekim obojenim revolucijama, otcepljenju Vojvodine, o tome kako se na skriveni broj ne javlja nikome osim baji.
Zar je to najbolje što možemo da izaberemo da nas predstavlja, pitao se svako pristojan gledajući kako otužni klovnovi nastoje da podignu masu. A ona, uprkos pojedincima dobro natopljenim alkoholom, nije mogla da gori.
Ispostavilo se da je za Sirmijum potrebno mnogo više od pošalica koje pale ispod šatre na Zmijanju.