O mentalnoj kondiciji stanovništva, stresnoj svakodnevici i našem odgovoru na nju, sklonostima da pribegavamo lakšim rešenjima, starim cipelama i samopomoći razgovarali smo sa stručnjakom – psihologom Milicom Zelenović.
Međunarodni dan mentalnog zdravlja ovde je obeležen krajnje diskretno. Da li je to znak da je sa nama sve u redu ili, pak, da ne uočavamo koliko je ono ruinirano?
To zapravo govori da nam je mentalno zdravlje na poslednjem mestu. Mada se stiče utisak da smo mentalno zdravi, stanje na terenu nas razuverava. Posebno imajući u vidu količinu anksiolitika i antidepresiva koji se svaki dan prodaju u apotekama šrom zemlje. To je nešto što ukazuje da ljudi mnogo pate. Kupujući tablete pokušavaju smanjiti unutrašnji bol i patnju i tako se, na neki način, anesteziraju. Tablete na nekom nivou zaista i pomažu, ali dugoročno, ne rešavaju problem koji tinja i u jednom momentu logično je da će da eskalira. Što je dobar pokazatelj da nam treba psihološka pomoć i podrška.
Posežući za tabletama, ljudi idu linijom manjeg otpora. Da li se, onda, može govoriti o smanjenom kapacitetu za donošenje smislenih odluka, odnosno, pravljenja izbora koji će biti dugoročno korisni?
Mnogo je lakše ne raditi ništa ni na sebi ni u svojoj zajednici, ali svakako nije zdravije. To je kao kad imate stare patike ili cipele, one su dotrajale i potpuno nefnkcionalne, ali ne biste baš da ih menjate jer ne želite da se navikavate na nove jer će one u početku da vas žuljaju. Slično je i sa promenama. Ljudi su skloni da žive onako kako su navikli iako to ne garantuje kvalitetniji život, Tako se ophode i prema promenama oko nas, u zajednici, ali i prema promenama na sebi. Možda iz straha ili neznanja, ostanu dugo zarobljeni u nečemu što remeti svakodnevni kvalitet života.
Ko je u težoj situaciji? Da li odrasli, omladina ili deca? Ko se suočava sa više problema?
Kada je u pitanju mentalna bolest, ona pogađa sve podjednako. Moje iskustvo jeste da su se roditelji privikli na ideju da im nije dobro i da će to da reše pijući tablete. Ali, to ne žele za svoju decu. I vrlo često se roditelji tražeći pomoć za svoju decu očekujući od stručnog lica da, uslovno rečeno, promeni njihovo dete. Pritom, nemajući svest o tome da su baš oni ti koji utiču na mentalno zdravlje svog deteta. Način na koji ga vaspitavaju, poruke koje mu šalju i te kako utiču na njegovu mentalnu stabilnost kako danas, tako i sutra, kad odraste. Čini mi se da smo pogođeni svi, ali da nam deca najviše ispaštaju upravo zbog toga što odrasli nisu dovoljno emocionalno pismeni i ne prepoznaju značaj mentalnog zdravlja.
Da li je teže živeti u maloj ili velikoj sredini? Gde je manji atak na mentalno zdravlje?
Stigma o mentalnim blestima postoji u celoj državi, međutim, male sredine su sklonije da odbace sve što je drugačije i različito, pa je samim tim ljudima koji se na bilo koji način razlikuju, a u ovom slučaju pate od nekog mentalnog oboljenja, mnogo teže. Dok, u većem gradu ipak postoji mreža psihološke podrške. A lakše je naći i razumevanje u okviru grupe ljudi sa sličnim problemima. Dok u većem gradu možete da potražite pomoć stručne osobe, u maloj sredini je to i dalje znak slabosti i sramote.
Kako održavati mentalnu kondiciju i zdravlje? Samopomoć ili stručna pomoć – kad pribeći prvom, a kad potražiti drugo?
Živimo u društvu koje ima poremećen sistem vrednosti. Društvu u kojem postoji mnogo stresogenih faktora koji pogađaju svakog od nas. Živi se na ivici egzistencije, siromaštvo i nezaposlenost su sveprisutni, konstantno smo izloženi pritiscima, ucenama, zastrašivanjima, što i te kako utiče na mentalno zdravlje celokupnog stanovništva. Pojedinačno, svako za sebe, mora da vodi brigu o zdravlju što čini mentalnu higijenu. To znači da prema sebi budemo negujući, da osluškujemo sebe, svoje potrebe, da sebi damo dozvolu na sva osećanja. Da prihvatimo da smo nekad i slabi. Ono što je jako važno je da ne radimo nešto što nije u redu nama samima. Dakle, da ne pristajemo na nešto što nije u skladu sa našim vrednosnim sistemom. Da budemo asertivni, da kažemo ne i tako zaštitimo svoj integritet i dostojanstvo. Svaki put kad pristanemo na nešto što nije u skladu sa našim vrednosnim sistemom zapravo rušimo mentalno zdravlje, sliku o sebi i svoje samopoštovanje. U tom smislu samopomoć je jako važna. Ona podrazumeva da osluškujemo šta je ono što nas relaksira i svakodnevno ispunjava. Bilo da je to fizička aktivnost, šetnja u prirodi, čitanje, slušanje muzike ili neki drugi vid relaksacije koja nama odgovara. Briga o sebi na dnevnom nivou je od izuzetne važnosti kako bismo se osnažili za životna dešavanja koja znaju da budu jako stresna. Jako je važno i da budemo u socijalnim kontaktima sa osobama koje nam prijaju, da razgovaramo, podelimo dileme, analiziramo. Onog trenutka kada osetimo da ne možemo da se izborimo sa problemom i da nam pomoć prijatelja nije dovoljna, onda je važno da potražimo stručnu pomoć. Kao što se ne možemo sami ošišati jer ne vidimo ono što je pozadi, tako često ne možemo da vidimo šta je to kod nas iza nekog problema i šta je zapravo ono iracionalno uverenje koje nam smeta, a koje sami ne vidimo. Traženje pomoći je, tako, znak zrelosti, a ne slabosti. Praksa je pokazala da su ljudi koji dolaze na psihoterapiju i najzdraviji jer su sami prepoznali problem i želju da ga reše.