Da sa RS nema šale kada je vode vizionari mogli smo da se uverimo u sedmici iza nas u kojoj smo razotkrivali napade. Najpre je, po ko zna koji put, napadnuta Republika Srpska.
I ovaj atak su registrovali uvek budni prvaci i njihovi trabanti. SAD je namerila, uz asistenciju unutrašnjih neprijatelja prerušenih u novinare, da na mala vrata uvede obojenu revoluciju i tako uništi naš najbolji od svih crno-belih svetova. Ali, to je cena kada svojim uspehom izazivate zavist. Krupnim koracima grabimo u bolju budućnost i tako zbog gigantskog rasta GDP-a, zaposlenosti i produžetka svega, pa i životnog veka, postajemo trn u oku ne samo komšijama, nego i svetskim silama. Ipak, složićete se da je ova neprijatnost mala cena za blagostanje u kom uživamo.
Teškoće nas čeliče, pa se Dodik takmiči za plasman u Sarajevo jer će samo tamo moći da ojača snagu RS. Pripreme su počele, intenzivno se trenira. Mala sugestija- vitamini i proteini mogu, a steroidi nikako. Od njih mišići rastu, ali potencija pada.
No, pre nego što se kvalifikuje za Sarajevo, u Beogradu je u svom stilu bacio bombu (verbalnu, srećom), tek da se malo podigne tenzija, zatraživši ujedninjenje sa Srbijom. Potom je koji dan kasnije za “Politiku” izjavio da ćemo i dalje zajedno (u BiH) da se patimo jer mir nema cenu. Da se zaključiti da nam je pored čelične snage i doslednost jača strana.
U protekloj sedmici smo branili od napada i MUP RS. Doduše, prozvan je bio ministar, ali, zar ministar i ministarstvo nisu isto? I zašto MUP kad su njihovi rezultati besprekorni? Jeste da je bilo nekih sitnica, osuđeni specijalci, radari, ubistva, David. Ali zar mali incidenti, takoreći pehovi, mogu da umanje uspeh oličen u padu cene kokaina na tržištu? Izazvalo je to zavist spoljnih faktora koji su toliko ofanzivno krenuli da je čak iz Beograda svoj glas morao da digne i general Anđić koji se javlja samo kad je gusto. I kad se naruči.
Hercegovina se, bar njen istočni deo, u sedmici iza nas zamajavala pismima iz Odžaka. Nije dimnjak, nego selo u nevesinjskoj opštini u kojem se i bukvalno otimaju oko Pošte valjda vođeni logikom – kome pošta, tome i poštenje. Odbornik SDS-a Šipovac je presekavši vodovodne cevi podigao tenzije, na šta je na njega iz svih raspoloživih medijskih arsenala, od Trebnja do Banje Luke, osuta vatra. Šipovac je uzvratio sitnom knjigom optuživši poslanika Iliju Tamindžiju za mnogo toga, pa na kraju i za kršenje zakona. Dimnim signalima iz Odžaka i prljavom vešu Tamindžija je gordo okrenuo leđa rekavši da se bavi istorijskim i milionskim projektima. Za razliku od odbornika Šipovca, mi razumemo poslanika. Milioni su razmaženi, traže nepodeljenu pažnju. A i teško im je odoleti.
U finišu nedelje stigla je vest iz Nemačke da je poslanik iz Srbije Meho Omerović na aerodromu uhvaćen u krađi. On se, naravno, pozvao na poslanički imunitet. Spasavajući svoju kožu založio je ugled institucije. Šta je tu čudno, reći ćete vi. Svaki bi poslanik tako postupio! Kad može ministar da bude ministarstvo, zašto ne bi poslanik bio Skupština? A država – to je on, jasna je stvar.
Sutra će vam, naravno, mediji biti krivi što su nam institucije srušene.