Naslednik najveće agencije za nekretnine u Hongkongu štedi kako bi sebi kupio stan i sasvim normalno prihvata očev stav da novac treba koristiti kako bi se pomoglo onima koji ga imaju manje.
Piše: Biljana Mitrinović / Politika
Naslednik najveće agencije za nekretnine u Hongkongu ne samo da nije vlasnik nijedne kuće ili stana, pa čak ni garaže, čije cene u ovom gradu mogu da dostignu iznos i od pola miliona dolara, nego nije ni naslednik očeve imovine u „Sentalin grupi”.
Tridesetogodišnji Aleks Ših nije uznemiren zbog ovakvog stanja stvari. Ono što bi u mnogim državama sveta bilo proglašeno zlom sudbinom ili posledicom loših porodičnih odnosa, za ovog Hongkonžanina je normalna stvar.
Pre nekoliko dana agencija Blumberg je objavila vest da naslednici „Sentalin grupe” u Hongkongu neće naslediti imovinu vlasnika, jer ju je on donirao pre više od 10 godina u dobrotvorne svrhe. Međutim, za naslednika ovog prebogatog čoveka vest nije novina. Jedan od troje dece naslednika izjavio je da je mirno i u normalnom raspoloženju prihvatio očevu odluku da ne prenese porodično bogatstvo na svoje potomke.
„Tu odluku nam je saopštio još kada smo bili mali i nismo imali izbora. Rekao nam je da je bolje ne voditi život koji je suviše udoban i u uzlaznoj putanji. Više ćete ceniti stvari ako ih steknete korak po korak”, rekao je Aleks, koji nije uznemiren iako je i u Hongkongu sasvim prirodno da deca naslede bogatstvo svojih roditelja i preuzmu porodični biznis.
Početkom ove godine Aleks je imenovan za potpredsednika „Sentalin grupe” i preuzeo je upravljanje najvećom agencijom za nekretnine. On će postati predsednik kompanije kada se njegov 70-godišnji otac
Ving Čing Ših povuče, što očekuje da će se uskoro dogoditi. On je napredovao u poslovnoj strukturi firme posle teške godine za „Sentalin”, koja je osnovana 1978. godine. Prihodi od provizije prošle godine dostigli su jedva jedan procenat (2,4 milijarde američkih dolara), a neto prihod je pao za 52 procenta, što je bilo posledica usporavanja rasta na tržištu nekretnina u Hongkongu i rastuće konkurencije u kontinentalnoj Kini.
Od tada se tržište nekretnina u Hongkongu oporavilo, a Aleks radi na modernizaciji agencije. On od pre dve godine nadgleda uvođenje virtuelnog razgledanja nekretnina i radi na otklanjanju smetnji na platformama preko kojih se uživo odvija prodaja i iznajmljivanje nepokretnosti. Dok firma ima promet od nekoliko miliona dolara dnevno, on, kaže, zarađuje samo redovnu platu. „Moji prijatelji koji rade u finansijama zarađuju više novca nego ja”, kaže Aleks, koji je diplomirao na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Sebe smatra prosečnim građaninom Hongkonga, a Blumberg prenosi da je njegova kancelarija mala i skromno nameštena.
Fondacija koju je osnovao njegov otac prenela je ulog u „Sentalin grupi” u fondove za smanjenje siromaštva u ruralnoj Kini. Novac se ulaže u izgradnju infrastrukture i finansijsku podršku deci koja nemaju mogućnost za školovanje.
Način na koji je Aleks odgojen pomogao mu je da ostane skroman. Otac ga nije slao u elitne međunarodne škole koje su prvi izbor za bogate naslednike u Hongkongu. On je decu upisao u lokalne škole i preneo im uverenje da novac treba koristiti kako bi se pomoglo onima koji ga imaju manje.
Kada se tek pridružio porodičnom biznisu nekretnina, Aleks je počeo od posla agenta. Priseća je da je to bio veoma zahtevan posao: kako da se izbori s drugim agentima za ipak ograničen broj kupaca. Sada, kao i mnogi drugi milenijalci, Aleks štedi za svoj prvi stan i to u gradu koji se smatra jednim od najskupljih na svetu. On namerava da kupi dvosoban stan u naselju srednje klase ili, ukoliko njegovi roditelji budu učestvovali s delom novca, u nešto boljem kvartu koji ima dobre veze javnog prevoza i potencijal za rast cena. Ali to je svetlosnim godinama daleko od višemilionskih kuća koje agencija njegovog oca prodaje.
Aleksov savet svojim vršnjacima glasi: „Budite realni – prvi dom možda nije onaj koji najviše želite. Ali se tada barem popnete na merdevine i onda možete polako da se penjete.”
Ovakav pogled na bogatstvo ipak nije nepoznat među bogatašima. Poznato je da jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Bil Gejts, rekao da bogatstvo ne ostavlja deci jer bi ih to uništilo. On je svoje bogatstvo procenjeno na 74 milijarde dolara ostavio humanitarnoj organizaciji za iskorenjivanje siromaštva i bolesti. Pri tome se pobrinuo da njegovo troje dece ni ne upravlja humanitarnom organizacijom.
Takođe, vlasnik nemačkog lanca drogerija DM Gec Verner je celokupan udeo u vlasništvu prebacio u humanitarne svrhe. Verner je obrazložio svoj potez izrekom da nije sramota postati bogat, ali je sramota umreti bogat. Njegovo sedmoro dece tako nije nasledilo imovinu vrednu više od milijarde evra. On je ocenio da je sasvim dovoljno što je svojoj deci obezbedio kvalitetno obrazovanje jer smatra da deca imaju pravo na dobar start u životu, ali ne i na to da roditelji obezbede doživotno blagostanje njima i njihovim potomcima.
Prošle godine se saznalo da je preminuli vlasnik kompanije Ikea Ingvar Kamprad još 2014. godine svojom rukom napisao testament i imovinu podelio između četvoro dece i švedske države. Svoju firmu i njenu imovinu Kamprad je preneo na zadužbinu u čijim upravnim organima se nalaze trojica njegovih sinova, ali operativne poslove i odgovornost za njih je na menadžmentu koji nije deo porodice. Zadužbina će se brinuti da novac bude iskorišten za ekonomski i naučni razvoj slabo naseljenog severnog dela Švedske.