Sigurno se sećate misli Duška Radovića da bi svi hteli da budu dobri, ali niko neće prvi da počne. E, pa u nedelji iza nas i pesimisti su morali da priznaju – Novak Đoković je počeo prvi. Pokrenuo je talas dobrote koji nas još zapljuskuje. Neki su, poput mene, tek sada shvatili da sporedna stvar može da bude najvažnija – ona koja odvaja insana od hajvana, iliti, što bi nenad rekao, čoveka od majmuna.
Razgoropadio se nenad kao da mu je neko stao na žulj. Poslovično ne verujem istraživanjima javnog mnjenja, posebno onima koje objavljuje javni servis, ali je bilo zabavno čuti kako je zapištao dodikov stevanko.
„Samo majmuni plaćaju istraživanja da sebi dižu ego“, počeo je stevanko, a onda skinuo rukavice. „Slušaj ti, majmune, kao da ne znam da si kupio diplomu i još te nije sramota nego se tu duvaš. Mnogima sam video leđa, mogao bih i tebi, mada si poslednji došao“, praskao je nenad.
Goran je za prljave poslove i odgovaranje nenadu angažovao malog od palube kroz čija usta zbori. „Ništa ne plaćamo, brat vulin možda, ali mi ne. A istraživanje je preneo javni servis, što znači da je sve, majke mi, bajka. Ništa ne možemo kad nas narod voli“, objasnio je goranov mikrofon.
Zajednički šef je uživao u ovom izlivu ljubavi. „Bože, svi se bore da mi se uvuku. I posle toliko godina to ne prestaje. Mora da je ljubav“, rekao je zadovoljno, ali umorno. Morao je pre toga da istrese Fond solidarnosti.
Razbucao ga je, što bi rekli, kao svinja masan džak. I to bez pipanja – telefonski.
„Sad me je zvao lik, kaže da moramo da peglamo propast rudnika. Puštaj milione, da potkupimo te rudare. Realno, nisu skupi, a dugoročno će se isplatiti. Ako oni ostanu, ostaćemo i mi, a to znači još godinama isti režim – kola, šofer, sekretarica“, lako su se preko žice sporazumeli fondovci.
Potom su i poslanici u istom stilu odlučili da je najbolje da odreše kreditnu kesu i nešto ulože u dobro raspoloženje administracije.
„Ruka ruku mije, neka nama pred izbore naše administracije“, zavikala je skupštinska većina.
U nedelji iza nas se, nakon pobede fudbalske reprezentacije, mnogo pričalo o zajedništvu, dobroj energiji, sličnostima koje su jače od razlika, što je, dakako, zabrinulo vlast koja se mržnjom hrani.
„Vi gurajte muslimansku braću. Ma, znam da je tema bez veze, ali nemamo sad ništa bolje“, rekao je šef onome u desku javnog servisa. „Osuđujemo što muslimanska braća nisu sestre, za razliku od Sarajeva koje neće da osudi, jel tako da ide, šefe?“, pitao je ovaj u desku gde se slivaju sve informacije pa više ne zna kako koju da obradi.
„Budalo, sam ću, ništa čovek ne može da im prepusti“, razvikao se šef i uz muslimansku braću dodao i dan žalosti. „Šta fali, malo podsećanje na žrtve, malo udarimo na emocije. Nek neko stisne petlju da kaže nešto protiv toga. Lak su takvi plen. Opletemo kako su izdajnici, kako ne haju za srpske žrtve nego im je bliže Sarajevo i opet mi na dobitku“, razmatrao je šef i pribeležio Dan žalosti – žalosna nam svima majka kad ovakvi odlučuju ko će dobiti otpremninu, a ko koncesiju.
Neke opštine će dobiti i milione. Može sad kad smo se refinansirali. Manji dug koji ne možemo da vratimo zamenili smo za veći koji, kad dođe na naplatu, opet nećemo moći da vratimo.
„Šta samo kukate. A ne razmišljate da će ovo, za koju godinu, biti mali kredit u odnosu na onaj koji ćemo morati da dignemo da refinansiramo ovaj. Samo vidite crno. Ništa od vas biti neće“, razgalamio se šef nad šefovima i pokazao na sinišu.
„Ugledajte se na njega. Uspeo čovek u životu. Predsednik, a k'o da nije. Skroman, sa dobrom platom, govori kad mu se kaže. Evo, prošle nedelje je pohvalio sava i zoru. Nije šala, u onolikom Londonu uspeli su da ubodu berzu i da sa nje donesu pare da biste vi imali šta da jedete. A vi opet nezadovoljni. Nego, više ni reč da nisam čuo“, zapretio je šef i spustio zavesu.