U vremenu pandemije o bolesti se najviše priča, ali se protiv nje i najviše bori. Poneko, ko ima sreće da živi u BiH i sličnim kobajagi državama, u tom vremenu i zaradi. Za nas koji nismo deo ekipe, nema mrdanja. Kažnjavaju ako se opirete brizi i odbijate zaštitu koja vam je odmerena, uz policijski sat pride. Za ljuti virus naše su vlasti isukale duge cevi.
Naivno je bilo poverovati da će se imaoci moći, a shodno tome i novca, smilovati i raditi u opštem interesu sada kada je vreme da se borimo protiv nevidljivog neprijatelja detektovanog kao korona virus. Ovde ispod jagnjeće kože uglavnom vrebaju vukovi koji javnu kasu vide kao lak plen. Stvarnost je pokazala da ona to i jeste za one koji znaju prave ljude.
A pravi čovek u Federaciji za uvoz skupih, neregularnih i, kako sada izgleda, po zdravlje čak i opasnih respiratora je vlasnik pojoprivrednog dobra, dendi po opredeljenju i voditelj po društvenom statusu.
RS, inače bolji entitet, za isti posao je umesto plejboja angažovala izvesnu turističku agenciju. Ne tako zgodnu, ali sa sličnim učinkom. Od roga napravi sveću, a ispostavi fakturu za luster od svarovski kristala. Ukratko, vlažni san svih naših javnih nabavljača.
Takav uspeh nije posignut još od kupovine pepeljare za zgradu Vlade RS koja je koštala 1300 KM i kante za smeće od 1700 KM. Ne treba se čuditi tome, jerbo običan čovek prolazi pored smeća i pikavaca ravnodušno, nesvestan da neko u tome vidi deo sebe koji zaslužuje da bude pohranjen na dostojno mesto.
I dok su se prošle nedelje manje važni šrafovi zamajavali respiratorima, najvažniji zavrtanj, takoreći premijer među čivijama, bavio se poljskom bolnicom. Češkajući se po glavi, računao je prvi ministar da bi poljska bolnica mogla da bude pandan poljskom WC-u. Kad je nužda u pitanju, ne izlazi iz mode. Zna malo da smrdi, posebno kad je način nabavke u pitanju, ali dobro dođe kad je vanredno stanje u ličnom ili novčaniku pajtosa ti.
Neverovatna srećna okolnost da se radi o razmaženoj bolnici koja ne želi da putuje bosanskom džadom nego isključivo avionom, je donela dodatni novac. Nema sumnje da će naši nabavljači i usrećitelji naći način da opravdaju i zašto je neophodno da platimo prevoz bolnice biznis, a ne običnom, ekonomskom klasom. Krajnja cifra će, već vidimo, biti prava sitnica. Od kuma-brata je malo i 5 miliona naših para.
U sedmici iza nas je rečeno da treba da se stidimo zbog toga što kod svih drugh broj obolelih pada, a samo kod nas raste. Predsednici je bio dovoljan i ovlašan pogled da detektuje problem. Njena mudrost je izvolela da kaže da se suviše dodirujemo, što treba kazniti. Za sada novčano, ali, ako se nastavi da tajkuni peku jagnjad i jure sojke, a broj obolelih raste, možda će nam seći i ruke. Nema ruku, nema dodirivanja, logično.
Zato je u svojoj milosti i potpisala uredbe i na ulicu isturila duge cevi. Verujemo da pred maskiranim specijalcima virus nije ustuknuo, ali svaki normalan građanin jeste. Vidi to i predsedica mada se kao na koronu fokusirala i sva se virusu predala.
A virus bi se, da može, smejao ovim merama kojima kao rešetom plašimo mečku. Uostalom, krupno sito koristimo za odbranu od mikronskog virusa. Da zavisimo od naših mera, pola nas već ne bi bilo.
Kad je uspeo da zaposedne klinički centar, srce naše odbrane, jasno je šta bi uradio nekoj ambulanti u hercegovačkoj zabiti da tamo ambulanta uopše postoji. I da živi neko mlađi od 60 godina na kome bi imao sablju da krvavi.
Kako stvari stoje sa našom odbranom od virusa, sreća prati hrabre, pijane i budale. A nas najviše spašava to što nas je malo i što se snaga virusa topi kao sneg u maju.