Milivoje Drašković- poslednji konobar na Klinju

Na terasi ispred nekada poznatog motela Klinje, iznad jezera koje i danas izgleda gotovo isto kao pre pola veka, stoji čovek u beloj košulji, crnom prsluku i sa leptir-mašnom. Na prvi pogled deluje kao da će svakog časa prići gostima, preporučiti specijalitet kuće ili doneti kafu na terasu sa koje puca pogled na vodu.

Ali gostiju odavno nema. Od motela samo ruina. Poslednji put je tu Milivoje Drašković poslužio goste 2012. Već deceniju je u penziji, ali uniformu je sačuvao. Kao relikt vremena u kome je posvećenost imala smisao. 

„Danas sam sa zadovoljstvom ovo obukao, iz poštovanja prema sebi, prema vama i prema ovom objektu“, kaže čovek koji je gotovo četiri decenije radio kao konobar u motelu Klinje. 

U toj jednoj rečenici možda najbolje staje i njegova životna priča.

Kada je Gacko bilo turistička destinacija

Milivoje je u Gacko došao 1975. godine, svega nekoliko meseci nakon što je motel Klinje otvorio vrata. Prethodno je radio u Sarajevu, u hotelu Terme na Ilidži, a po završetku vojnog roka zaposlio se u tadašnjem preduzeću “Ugostiteljstvo i turizam” Gacko. 

Osim motelom Klinje, gazdovalo je ono i restoranima Košuta, Poljana na Desivoju, Izgorkom, Hercegovim vrelom i drugim ugostiteljskim objektima raspoređenim na najlepšim lokacijama gatačke opštine. Sve je, priseća se Milivoje, bilo planski građeno.

„Direktor se zvao Škiljević Radomir. Nije bio školovan, ali je imao viziju. Sve je bilo namenski raspoređeno na ključnim i najlepšim mestima“, kaže Drašković. 

“Tu sam pronašao sebe”

Kada danas govori o poslu, Milivoje gotovo da ne pominje platu. Priča o gostima, kolegama i entuzijazmu.

„Imao sam sreću da me zapadne jedan takav dragulj gde sam stvarno pronašao sebe. Malo je reći da sam radio sa zadovoljstvom. Svakog dana sam nastojao da budem bolji u svom poslu“, priča on. 

Na Klinje su dolazile porodice iz cele Jugoslavije. Bilo je onih koji su ostajali i po mesec dana i vraćali su se svakog leta.

Među gostima bili su glumci Svetlana Bojković, Vlastimir Đuza Stojiljković i Branko Pleša, ali i Zdravko Čolić, koji je nakon nastupa u Gacku boravio upravo na Klinju. 

Na meniju su bili domaći pršut, sir iz mijeha, kajmak, cicvara, pura, jagnjetina ispod sača, domaći hleb pečen u velikim plehovima i riba. Gosti su, priseća se, često tražili da kući ponesu upravo hleb.

„Nisam tada razumeo čime su toliko oduševljeni. Danas razumem. Sve je postalo industrijsko, a tada je bilo domaće“, kaže on. 

Od dragulja do ruševine

Danas od nekadašnje turističke mreže gotovo ništa nije ostalo. Većina objekata je privatizovana, napuštena ili devastirana. Ne kao posledica ratnih dejstava jer ih u Gacku nije bilo. Ali jeste rezultat bezvlašća u kome su kradljivci videli priliku. 

Preduzeće nije preživelo privatizaciju. Najpre ga je kupio Slavko Grčić – Gačanin iz Amerike, a potom je prešlo u ruke braće Vučenović u kojima je, da se poslužimo citatom iz kultnog filma, svenulo kao cvet. Vučenovići su optuženi za pranje više miliona maraka nelegalno stečenog novca, jedan od njih je i osuđen, a oduzet im je deo nekretnina.

„Osećaj je grozan“, kratko odgovara Milivoje kada ga pitamo kako danas izgleda obilazak mesta na kojem je proveo najveći deo života. 

Seća se dana kada je 2012. godine motel zatvoren. Sve je bilo popisano, zaključano i obećano im je da će objekat biti modernizovan i otvoren već naredne sezone. Rekli su im da ga neće moći prepoznati. I, zaista, sada je neprepoznatljivo. Iz motela je opljačkano gotovo sve što se moglo odneti – od nameštaja i escajga do stolarije i instalacija. 

Niko ih nije pitao kako će dalje

Sa gašenjem “Ugostiteljstva i turizma” je bez posla ostalo desetine radnika. Među njima i sedam ili osam bračnih parova poput Milivoja i njegove supruge.

„Osnovali smo sindikat, išli na sud, angažovali advokate. Dugovali su nam oko 15.000 maraka. Na kraju nam je rečeno da više ništa ne može da se uradi“, priča Drašković. 

Kaže da ih posle zatvaranja gotovo niko nije pitao kako će dalje.

Tužan što se ovako završilo, pomalo filozofski, Milivoje za kraj razgovora zaključuje: “Da smo nastavili gde smo stali, gde bi nam bio kraj”.

Jezero je ostalo isto. Pogled je i dalje jednako lep. Možda će se jednog dana obnoviti motel, možda će se na terasi ponovo služiti domaći hleb, kajmak i cicvara, a gosti se vraćati zbog mira koji ovde još postoji. Ali teško da će se pnoviti ono što ne može da se kupi – ljubav prema poslu, dostojanstvo profesije i ljudi poput Milivoja Draškovića, koji su verovali da je biti konobar mnogo više od zanimanja.