Skloni smo da svaki primitivizam objasnimo običajem. Pa ćemo za prostački gest naći jednostavno opravdanje da se to tako kod nas radi. Elem, kako radimo, tako nam i jeste. Naše okruženje, javni diskurs koji praktikujemo, jesu naša slika i prilika. Od primitivizma niti bežimo niti je to moguće.
Kao da nije bitna, republika nam je tu tek forme radi. U stvarnosti, gledamo kako je u zapećak gurnula jedna stranka, pa je državna funkcija ustuknula pred stranačkom. I, umesto da to, što bi bila normalna reakcija, svi osudimo kao očiglednu zloupotrebu, javni prostor (čitaj: servis) ispunjava uzurpator, a njegov stranački angažman predstavlja se kao državni. Istina je da je državni samo u fnansijskom delu, jer stranačke aktivnosti plaćamo iz budžeta.
Iskustvo (gorko?) pokazuje da se iz Banja Luke u Trebinje dolazi samo kad nešto zatreba. I to helikopterom. A to što treba, servilni domaćini obezbede. Struja, ruda, glasovi, pare. Samo recite, i vaše je. Nema toga što Hercegovina za Krajinu dati neće, makar joj poslednje bilo.
Tako su na kraju nedelje desant na Trebinje izvršile “najvažnije” glave republike – premijer, pa predsedavajući, a potom i predsednica. Razlog je stranački – podrška kandidatu SNSD-a za gradonačelnika. Napor je sasvim razumljiv jer jedina stvar koja potonjeg preporučuje za mesto prvog jeste njegova partijska pripadnost.
I dok se u Trebinju pripremaju za izbore, u Birču se opraštaju od Glinice. Odlučili smo da je (pro)damo “našim Švajcarcima” za naše pare. Uzalud vapaji da je u pitanju otvorena pljačka sumnjivim novcem, da je kredibilitet firme registrovane tek pre dve godine upitan. Vlast je neumoljiva. Daćemo krunski dijamant jer nam se kruna ne sviđa. Ali, to je jedina koju imamo, zavapiće poneko. A, ne, odgovoriće vlast. Kad imate rudnik, morate da brinete o njemu. Ukratko, rasprodaja resursa je faza u koju stupamo bez otpora. Brigu o našem bogatstvu ćemo drugom na vrat natovariti i mirna Bosna. I mirna Hercegovina.
Još jedan lep običaj kojim se ponosimo je plaćanje raspikuća i bitangi. Posebno se dobro primio u institucijama svih nvoa i javnim preduzećima. Tako je u sedmici iza nas sreću da plati bahatost i rasipništvo Elektroprivrede dobila privreda kojoj će povećati cenu struje. Privreda će, naravno, svoju sreću velikodušno prepustiti krajnjim potrošačima svojih proizvoda, pa ćemo to sve platiti mi, poslušni podanici, na kraju društvenog lanca ishrane.
Kako drugačije nego srećom nazvati činjenicu da živite u zemlji u kojoj, kao malo gde u svetu, možete kupiti diplomu bez bojazni da će vas proveravati. Naime, kako su iz nadležne državne agencije naveli protekle sedmice, svaka provera narušava pravnu sigurnost. I mada je pojedine objašnjenje sablaznilo, ono je sasvim logično. Uzmimo, recimo, da moramo da proveravamo diplomu ministra Đokića i da se ispostavi da je nema. Ostala bi Vlada bez umne glave, sigurno bi se nakrivila i, na kraju, pala. Vlada, ne glava. I, šta bi smo onda? Kakva je to Vlada bez Đokića? Zna to i Višković, pa u vodu preispitivanja ne ulazi. Prepušta to novinarima. Šta god da ovi otkriju, oni imaju medije koji će ispeglati. Prosto, takva smo zemlja. Mehanizam je razrađen, institucije zajahane i, što bi Dodik rekao, ne može im niko ništa.
I, na kraju, običaj je kod nas da obrazovane, poštene, dobre ljude na vreme uputimo da je najbolje da odu odavde. Da ne bi imali problema i oni i vlast. Ovo je prostor za lovce u mutnoj vodi, bara za prave krokodile. A do običaja se, poručuju, ovde drži.