U skromnim uslovima, zahvaljujući radu i talentu, mladi kik bokser Matej Mučibabić iz Gacka je postao junorski šampion Evrope u disciplini K1. Kao reperezentativac Srbije sanja velike snove i svet profesionalnog kik boksa. Poput slavnih fudbalera koji su počeli bez kopački, ovaj kik-bokser je verovatno jedini šampion koji u ring uđe tek na takmičenju.
Trener Veselin Đuričić kaže da je odmah video da se radi o velikom talentu.
“Još kao dečak, kada je došao u naš klub, kroz desetak dana, ja sam rekao da će biti svetski šampion. Po mom mišljenju, on je najbolji takmičar koga sam trenirao i mislim da bolji neće doći do kraja moje trenerske karijere. Ima stvarno građu idealnu, ima veliku visinu u odnosu na kategoriju koju radi, tako da milim da se to retko rađa u svetu, a ne samo u malim mestima odakle mi dolazimo. A pored te fizičke konstitucije koja je besprekorno dobra za kik boks, još mi se više sviđa što ima mentalnu snagu. Faktički, u malim početnim koracima kada je još radio discipline koje se rade na tatamiju, osećala se ta njegova superiornost”, kaže trener Đuričić
Kik- boks je počeo da trenira u klubu “Tigar” iz Gacka pre pet godina gledajući starijeg brata. U svojoj 16-oj već je reprezentativac Srbije i evropski šampion. Uprkos tome, osim što naporno trenira, njegov život se ne razlikuje od života vršnjaka.
“Moji drugovi i prijatelji su uvek bili podrška i davali su mi vetar u leđa. Ne ističem se puno u društvu, ja sam baš kao i oni. Cilj mi je da osvojim svetsko prvenstvo, to mi je zadnja godina u juniorima, u bližoj budućnosti i seniorsko svetsko prvenstvo i da se oprobam u profesionalnom svetu”, kaže Matej za “Direkt”.
Poput mnogih čuvenih sportista koji su uspeli uprkos lošim uslovima, i Matej trenira u neadekvatnom prostoru.
“Za razliku od drugih klubova, naš klub ima loše uslove. Naravno da bih se bolje spremio kad bih imao bolje uslove, ali uz veliku volju i trud, sve se može stići. Imao sam tremu na početku, ali je tu trener koji me opusti i da mi psihičku snagu. Sad na Evropskom prvenstvu, nisam bio sa svojim trenerima. Iako sam imao odlične trenere u uglu, ali mi je jednostavno nešto falilo, malo sam imao tremu”, priča Matej.
Bezrezervna podrška trenera nekada je presudna. A kada se živi za sport, onda je zamislivo da trener proda tele iz svoje štale da bi obezbedio novac za odlazak na takmičenje.
“Nas novac nikada nije interesovao. Gde se novac pojavi kao prioritet i trenerima i takmičarima, nema tu sreće ni napretka”, filozofski zaključuje trener Đuričić.
A treneri su ponosni na njegove rezultate. Veselin Đuričić ističe da je Matej ove godine osvojio “sve što se osvojiti moglo”.
“U ovoj takmičarskoj sezoni bio je dvostruki prvak Srbije, dvostruki osvajač Evropskog kupa, osvajač Svetskog kupa i na kraju, kao šlag, došla je titula Prvaka Evrope u Istambulu i to je stvarno jedan ogroman uspeh, za nas kao klub, za nas kao trenere, za Gacko, za Republiku Srpsku, za Srbiju, učinio nas je presrećnim”, govori sa neskrivenim ponosom trener Đuričić.
“Pošto smo Veselin i ja bili takmičari u Srbiji i otuda i donosimo tu srbijansku školu. Ta je škola najjača u Evropi, a možda i u svetu među dve-tri”, objašnjava Gligor Košutić, trener kik boks kluba “Tigar”.
Ovo jeste priča o sportskom uspehu mladog kik-boksera, ali i o entuzijazmu trenera kojima je dobrobit sportiste na prvom mestu.
“Danas je neko čudno vreme. gde ljudi gledaju samo svoje lične interese. To se pokazalo i u sportu, kao i u ostatku života. Treneri su ti koji bi trebali da zaštitie takmičara, da ne dozvole da bude kratkog sportskog veka. Moralo bi se tome posvetiti pažnja i zapostaviti se finansijski momenat gde ljudi hoće preko takmičara da dođu do novca i takmičar nasedne na neke priče da bi što brže došao do novca. U našem klubu to nikada nismo radili. Uvek smo stajali na strani takmičara, gledali smo da ih fizički zaptitimo, da se povrede svedu na miimum, finansije nas nisu zanimale. Uvek je naš savet išao u tom smeru da je zdravlje sportiste na prvom mestu. Nećemo da ih predoziramo, da ne bi kao mladi sagoreli i da ne dođe do zasićenja“, objašnjava Đuričić i dodaje: “Mi smo u klubu kao jedna porodica, a u porodici ne bi trebalo niko nikoga da iskorištava”.
“Ima trideset godina gotovo radimo, bez pare i dinara, bez nekih želja. Jedini smo treneri bez ugovora, bez plate, tako da je to čista ljubav, što je retko danas naći”, kaže Gligor Košutić.
Impresivne rezultate za samo pet godina bavljenja ovim sportom Matej prihvata potpuno prirodno. Cilj mu je da postane profesionalac, a od želja sada ima samo jednu.
“Voleo bih da imamo veću salu. Onda bismo mogli obezbediti i ring, više džakova. Samim tim bi bilo i više članova”.
“Da li si ti jedini evropski prvak koji nema ring na treningu“, pitamo ga.
“Ja mislim da jesam”, odgovara Matej Mučibabić za kraj.