Amir Sarić je sa suprugom Zahidom, rođacima i komšijama iz sela Stolac u opštini Gacko, posle punih 120 godina, oživeo zatrpani bunar. Poduhvat je posle tri godine, uz pomoć preko 70 donatora, priveden kraju, a Sarići su prezadovoljni rezultatom.
Kad se iz Gacka krene ka Bileći, na obodu polja skreće se desno i put vodi ka kućama Sarića. Tu, kažu, Sarići žive odvajkada — u selu Stolac, podno Sarića greda, koje se uzdižu do 1.200 metara iznad visine mora. Amir Sarić i njegova žena Zahida povratnici su u selo, a sa rođacima i komšijama odlučili su da posle punih 120 godina ožive zatrpani bunar. Ko je i kada bunar sagradio, ne zna se.
„Nema pouzdanih podataka ko je pravio ovaj bunar – da li Grci, Bogumili ili Osmanlije. Zna se da su Osmanlije došle u ovaj kraj 1465. godine, a ja mislim da ga je gradio neko pre njih. Očito se vidi da je ovde bilo života mnogo pre“, priča Amir Sarić pokazujući kamene zidove bunara koji su, posle više od jednog veka, ponovo ugledali svetlost dana.
Pouzdano se zna samo zašto je zatrpan.
„U ovaj bunar je 1900. godine pala jedna curica. Austrougarski žandari su je spasili i naredili našim Sarićima da bunar zatrpaju. To su oni i učinili“, priča naš domaćin.
Voda je i dalje izbijala na mestu zatrpanog i zaboravljnog bunara sve dok Amir sa rođacima nije odlučio da ga oživi.
„Termoelektrana nam je dala mašinu da nešto uradimo. Hamid, Džemil i ja smo se dosetili da bismo mogli bunar da otkopamo”, objašnjava Amir kako je akcija započela. Tokom vremena je dobila neki drugi tok, odlučeno je da se bunaru vrati prvobitan izgled, ali je za to trebalo dosta novca.
“Osnovali smo Udruženje “Gatački stolac u oku i srcu”. Ljudi su donirali sredstva, bilo je više od sedamdeset donatora, pomogla je i Opština Gacko. Evo, stigli smo do kraja i mislim da smo zadovoljni. Ljudi su se dobro odazvali“, priča Amir.
Pored bunara podigli su i natkriveno odmorište — mesto na kome putnik namernik može da sedne, spremi obrok, skuva kafu ili jednostavno popije vode.
A u sušnim vremenima, i uz naznake da će sa vodom biti sve teže, priča o bunaru ima posebnu težinu.
U ovom gatačkom, hercegovačkom tvrdom kamenu voda je najveći dar prirode. Bez vode se ne može. To je izvor života. Podno Sarića greda izvor voda namernika čeka“, nadahnuto Amir u stihovima opisuje svoju ljubav prema rodnom selu i dodaje da su obnavljanjem bunara obnovili i sebe.
U subotu, 8. avgusta, Sarići očekuju prijatelje, rođake i sve one koji su im pomogli — da dođu i da se druže. Spremaju se kao da je svečanost, jer to u stvari za njih i jeste.
Ističu da je sve više onih koji smiraj i smisao traže bežeći u prirodu. A njih je ona, uvereni su Sarići, nesebično darivala.
Kако је лукаво набројао, ко је можда правио бунар. Могуће неки народ који је завршио у јамама. Лијепо што сте га обновили, али покушајте да споменете некадашње житеље …Ваши преци су били ту када су дошли османлије.
Nije lukavo nabrojao nego covjek prica bez ama bas ikakvog skrivenog motiva.Sta tebi znaci taj komentar,ne razumijem?sto ti nisi otkopao bunar pa pricao eto da si ga sam sagradio.odakle vise zlobe covjece prikrivene u vama.sta ti znas o tome sta je bilo prije osmanlija?Dacu ti dva besplatna savjeta za zivota a izrekle su ih pametne cike ”Pravo blago je znati granice svoga znanja”, i
“Bolje je ćutati i biti smatran budalom, nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju”
Значи ту никада нијесу живјели Срби. Наравно њих не спомиње. А од којим му је пра дедо. И тада ће рећи од Богумила. Па ко заврши у јамама Срби или Богумили. Ипак честитам на акцији око бунара, лијеп гест, али без провокације ко је све живио у Кули.
Зар је злоба спомињати своје предке који су завршили у јамама по Кулу. Да их не сомињемо. То би сте ви хтјели. Попричај мало са својим старима , да ли мирно спавају.
Жара,
Нисте ни блузу , ко је могао бити градитељ бунара. Први који је газдовао овим имањем је Миросла Завидови-, роћени брат Стефана Немање- СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ.. После је овим имањем газдовао краљ Стефан Урош Други Милутин, а по том Стефан Дечански.
После Немањића овим простором су управљали властела Савковића (Миленовићи) – Савко, Радич и Бељак. После њих наступа војвода Сандаљ Хранич, па Јелена Лазаревић, Херцег Стјепан Вукчић Косача, Војвода Радоња Ратковић па срђевићја власела која је подигла цркву Светог Николе у Срђевићима.
ЈА САМ СИГУРАН ДА ЈЕ НЕКО ОД СЛЕДЕЋИХ: Урош други Милутин, Косаче или Срћевићка властела- ШАНСЕ СУ ПОДЈЕДНАКЕ