Ništa nam se ne dešava što već nije u knjigama opisano. Doduše, ono što smo čitali nam je bilo smešno, ovo što gledamo i živimo izaziva ogorčenje. Komični likovi su nam trošili još jednu nedelju fokusirani prvenstveno na svoje interese. U konkretnom slučaju, gledali su kako da namaknu glasove.
“Isuse, kak’ je velik”, rekla je sebi Štefica Cvek kad je videla Trokrilnog. “Isuse, kak’ je veliki” rekao je Baja svima nama prošle nedelje kad je ugledao Erdogana.
“Ovakvih u Evropi nema, a nije da nisam tražio. Kako je mudar, pa snažan. Mislio sam da je Orban taj, ali sad vidim da mu nije ni prineti. Ovaj smiri celo Predsedništvo, čim se pojavi. Pa i šire. Od Beograda do Zagreba zavlada neka milina. A ne kao oni evropski gospodčići, uvek u brzini, pa sve na note, to gunđa, to zakera. Niti to ima svileni gajtan nit’ zna za katil ferman. Lično sam savetovao Tajipu nekad i da podvikne, udari šakom o sto jer smo mi navikli na čvrstu ruku. Doduše, Bakiru ne može, ne ide tako sa kumom, ali onom Komšiću bi baš mogao da skrati jezik. A i ovako mu hvala k’o bratu što dođe da nas podrži pred svake izbore”, oduševljeno je Baja svoje utiske delio sa svakim ko je hteo da ga sluša.
“Za deset dana ću da se vidim i sa Putinom, taman da prelome oni koji ne znaju gde su, ali znaju da su za Rusiju. Onda će negde i patrijarh da se oglasi, opomene ovčice da slučajno ne zalutaju. Lakše im je mene podržati za predsednika nego što je bilo Šešelja progurati kroz iglene uši sa sve ordenom”, naglas je kalkulisao, još uvek glavni Baja, kako da to i ostane.
A Željka je, kao nekad frau Gabrijela od popadije do popadije, trčala od Foče preko Čelinca, pa natrag do Banjaluke, da sve obavesti da se Nemačkoj mora reći ne.
“Gnedige, um Gottes willen, slatka moja, nemecki ambasador nam ne treba, niti nam treba ona persona Šmit, pa da nam ga i gratis nude. Ne damo mu agreman iz principa”, pričala je po kućama svima koji su hteli da se upute u suštinu državne strategije koja će se verovatno u političkoj teoriji izučavati kao Željkin gambit.
Naravno, svako izvršava svoj zadatak, a Ujedinjenom Nenadu je pripalo da od Banjaluke napravi kopiju Beograda. Procenjeno je da je čovek ekspert za kopije, takozvani fejkmen, od stranke pa do posla na kojem je glavni čim original, što će reći Đajić, ode na službeni put.
Kad smo već kod ove pitoreskne ličnosti, da kažemo da se i ona istakla u sedmici iza nas.
“Optužuju nas da otvaramo kliniku koja već radi. Ma, nemojte!? Zar treba da otvaramo neku na neviđeno? Danas, i svadbu kad prave, imaju probu šmenke i frizure i cele ceremonije, a da nemamo probu kardiohirurgije. To što je otvaramo pred izbore čista je slučajnost”, poručio je raspoloženi Vlado nevernim Tomama.
Srećan bi prošle nedelje bio i ministar Perica da već nije toliko navikao na luksuz, pa ga malo šta može razveseliti. Tako je i novo auto za ministarstvo od sto hiljada maraka prihvatio kao razmaženo dete još jednu igračku- ravnodušno i sa rešenošću da joj (škodi) uzme dušu.
Zna se šta ministra ovih dana može da trgne iz letargije. Kad bi kako tih sto hiljada maraka moglo da se pretvori u sto hiljada glasova, mogao bi možda da bude i premijer. “A, zamisli”, prepustio se sanjarenju u radno vreme Perica, “kad bi se desilo da mogu Vladu da formiram sam. Pa da ne moram da taktiziram, smeškam se i ulagujem. Nego svakom da odmerim od ramena do lakta”.
I dok je ministar sanjao velike snove, a Englezi se opraštali od kraljice, naš obični narod se bavio svojim malim mukama. Kako nabaviti ogrev, kako spremiti zimnicu i, odakle, pobogu, naći pare još i za račune.
O putovanjima ne razmišljaju. Stranački aktivisti će i tako do kraja meseca obići veći deo republike. Uostalom, da se u partiji pitaju, to bi bilo sve što od sveta i treba da znaju.