Počela je škola, ali nije dugo trajala. Tek što su đaci seli u klupe, vlast je procenila da je vruće za učenje. Deca su poslata kući, a obrazovni sistem tamo gde je već odavno – na spavanje.
„Nema potrebe da učite, čak ni da razmišljate. Samo vi brigu na veselje. Evo vlasti, polako ćemo da krčmimo ovo što smo nasledili, sposobni smo kredit da podignemo i time se pohvalimo, pa dokle traje. Sutra deca nek gledaju kako će. Svejedno je planeta na pokleku. Pitanje je hoće li sutra i biti“, glasi otprilike lekcija kojom smo završili prošle, ali i ušli u novu školsku godinu.
A kad su već đaci dobili voljno, vreme je da se i „I bi nedelja“ vrati sa letnjeg raspusta.
Nije kao da smo od leta očekivali da nas opameti. Bilo bi previše. Nadali smo se malom predahu od krojača naše svakodnevice. Ali, avaj. Dok smo mi tražili zaklon od njih, oni su vrebali svaku priliku da nas zaskoče sa ekrana. Makar telefonskog.
Predizborna kampanja je, u međuvremenu, iznenadila samu sebe i počela pre nego što joj je bilo vreme. U pred- predizbornoj kampanji lovci na mandate su po živoj vatri špartali od Gradiške do Trebinja i nazad, obilazili zborove, slave, otvaranja, zatvaranja i sve ostalo gde postoji bina, mikrofon ili makar deset ljudi na istom mestu. Pričalo se šta ko sneva – od spomenika do puteva. Sa fabrikama smo tanki, pa se one slabije pominju.
Još je Platon upozoravao da Atina nekako može i bez dobrih obućara i krojača – Atinjani će ići bosi i goli – ali ako obrazovanje prepustie lošim učiteljima, Atine neće biti. Naše vođe nisu čitale Platona ili ih, što je verovatnije, zabole Aristotel za njegova razmišljanja.
Oni se ravnaju prema sopstvenom iskustvu, a ono im govori da se bez velike škole u društvu koje su napravili može daleko dogurati. Nije mali broj ministara i poslanika, o tajkunima da ne govorimo, koji od visoke škole imaju uglavnom diplomu. Kupljenu, dakako.
Zato je sasvim razumljivo što đacima daju voljno.
Digla se u nedelji za nama prašina oko uniformi, a malo ko da pita – zašto se nastava toliko bagateliše? Vruće jeste. Bilo je pakleno. Ali zar nije moglo sa skraćenim časovima? Nekim prelaznim rešenjem koje ne bi baš potpuno precrtalo školu i poslalo poruku da je nastava prva stvar koje se možemo odreći čim postane nezgodno?
Naš premijer, doduše, baš i izgleda kao neko ko voli da lomi preko kolena. A sasvim je logično da se najviše voli onaj nastavnik koji pušta sa časa. To što kasnije imaš problem – druga je stvar. Znaju to i roditelji, ali su i oni odavno legli na rudu i prepustili drugima da odlučuju o sudbini njihove dece.
Uostalom, počela je izborna kampanja, pa je potrebno napraviti ambijent u kojem se bez rada i učenja može sasvim pristojno živeti.
„Ima još mnogo toga da se proda. Hej, čitava Elektroprivreda. O nacionalnim parkovima da ne pričamo. Tek smo jedan dali u zakup“, razmišlja naglas jedan od onih koje je zapalo da nam sudbinu kroje, što garantovano znači da ćemo na kraju ostati goli.
A pošto je uspeh relativna stvar, trijumfom se može predstaviti i podizanje kredita.
„Nismo mi mnogo zaduženi, naprotiv. Gledajte kako drugi grcaju. Nama je samo malo nezgodno što stare kredite vraćamo novim. Ne brinite, to je samo znak da smo sposobni. Ne daju kredit svakome“, poručuju iz Vlade.
Narod, sa svoje strane, ume da pokaže da je dostojan pažnje koju mu političari ukazuju. Tako su se pod jednim od šatora, na mestu gde su bikovi glavna atrakcija, dvojica bola glavama.
Bikovi su, što bi se reklo, mogli da odmore.
„Prepustite se svojoj prostoti. I sami smo takvi“, aplaudiraju kandidati iz prvog reda.
Na najprizemnija ponašanja i osećanja se ovde gleda blagonaklono, pa je zaista postalo teško biti fin. Čak i opasno. Može neko da pomisli da ste slabi.
Političara je sve manje, ali politikanata, što bi se reklo, na pasja preskakala. Doterali smo dotle da za poslanika nije toliko bitno kakav je, koliko za šta sve ima želudac.
Posebno su uspešni oni koji se ničega ne libe. Zato ih na jedno poslaničko mesto juriša dvadesetak.
„Kako i ne bi. Niti šta radiš, niti kome odgovaraš. Ima i onih koji ništa i ne pričaju. Glasaju kako im kažu, primaju dobru platu i jedu po restoranima. Da sam mlađa, i sama bih se kandidovala“, komentariše komšinica dok na tezgi bira paprike.
Nju je zapalo da sprema zimnicu.
Da se na vreme uključila, sada bi lepila plakate i šerovala ih po društvenim mrežama. Mada, nije kasno. A ni škola nije važna za snalažljivog insana.
Dok se oni snalaze, društvo vri, a šuma gori.
Vrelo leto ostavilo nam je požare i restrikcije vode. Klima se menja, leta su sve vrelija, a vode je sve manje. Već smo trebali da menjamo ponašanje i tražimo rešenja.
No, gradivo nismo savladali, al vlast nas je pustila sa časa i rekla da ne brinemo dok su oni u sedlu i vode računa o svemu. Taman se samo na konju i može.