Obično mislimo da je usamljenost bolest modernih, urbanih gradova, ali ona je odavno postala najvernija, a nekad i jedina saputnica žena u ruralnoj Hercegovini. Danas, kada su mašine olakšale težak seoski rad, paradoksalno je nestalo ono što je ljude držalo zajedno — razgovor, pesma i komšijska bliskost. Ipak, primer iz Gacka pokazuje da tužni scenario izolacije može biti pobeđen zajedništvom. Tradicionalna proizvodnja kajmaka ih je spojila, a udruženje povezalo i unelo jednu novu dimenziju u život svake od njih.
Dok u šest ujutru muze krave, razliva mleko, pravi sir i kuva kafu da sačeka muža koji je oterao krave na ispašu, Milenija Sušić nema mnogo vremena da razmišlja o sebi. Posla ima dovoljno za ceo dan, čak i kad bi bio dvostruko duži. Ono što najviše nedostaje, kaže, nije ni novac ni lakši posao. Nedostaju ljudi.
„Prođe dan da ne sretneš nikoga. Pogotovo sada kada na selu ima sve manje naroda“, priča Milenija dok pokazuje kolibu u kojoj već decenijama na isti način pravi gatački kajmak. Dobra stvar je, kaže, tehnološki napredak pa sada svako ima mobilni telefon. “Malo smo se uveštili pa stavimo telefon na uvo i ramenom pridržavamo dok razlivamo mleko”, objašnjava kako svakodnevno održava kontakt sa mnogobrojnom rodbinom, kumovima, prijateljima.
U planinskim selima Hercegovine život se promenio više nego što bi se moglo zaključiti na prvi pogled. Poslovi su, kaže, danas lakši nego nekada. U kolibu je stigla voda, postoje mašine, mehanizacija, mnogo toga se više ne radi ručno. Ali su ljudi, čini se, postali udaljeniji jedni od drugih.
„Nekada su poslovi bili mnogo teži. Nije bilo mašina ni za mužu ni za koševinu. Ali svugdje se čula pesma. Danas ako neko zapeva, kažu – eno ga poludeo”, govori uz osmeh, više sa setom.
Kaže da je nekada komšija bio razlog da se zastane, odmori i popriča.
„Kad bi komšija naišao dok se oralo ili kosilo, sedilo bi se zajedno, zapalila lula duvana, razgovaralo. Danas sin balira seno, naiđe komšija, ne stigne ni da mu mahne.“
Život u službi drugih
Milenija je radni vek provela u ugostiteljstvu. Posle smene vraćala se kući, gde su je čekali stoka, domaćinstvo, četvoro dece i velika porodična zajednica. Ni danas nije mnogo drugačije.
Na pitanje kada je poslednji put uradila nešto samo za sebe, razmišlja na trenutak.
„To je jedino kada odemo sa ženama na sajam ili obiđemo neki manastir. To je samo za sebe, a drugo… Teško, retko. Ne možemo, ne stižemo da obiđemo, ne samo ja, nego svi mi i većina naroda.Ne stižemo da obiđemo ni najbližo u rodbinu. Ja imam dosta rodbine u Nikšiću, Trebinju. U Novom Sadu, imam sestru, nikad kod nje otišla nisam”, priča Milenija čija je kuća mesto gde se svi sabiraju.
Kaže da žene na selu često ni kod frizera ne stignu da odu kada požele.
„Treba organizovati ko će da nas odveze, ko će da ostane kod kuće, ko će da završi poslove.“
I zato joj je članstvo u Udruženju proizvođača gatačkog kajmaka promenilo život više nego što je očekivala.
“Postale smo porodica”
Bila je među ženama koje su prve pokrenule ideju o osnivanju udruženja. Danas kaže da ono nije samo mesto gde se govori o proizvodnji kajmaka.
Na sajmovima zajedno predstavljaju svoje proizvode, putuju, obilaze gradove koje mnoge od njih ranije nikada nisu videle.
„Pomuzemo krave, sednemo u autobus i odemo na Zlatibor. Vozimo se gondolom. Ja sam provela vek radeći u ugostiteljstvu, ali nisam doživela ono što sam doživela otkad sam sa ženama u udruženju. Postale smo kao porodica“, kaže naša sagovornica.
Udruženje im danas pomaže i u svakodnevnom poslu.
Ako neka nema dovoljno kajmaka, druga uskoči. Ako kupac traži sir, a kod jedne ga nema, preporučiće drugu proizvođačicu.
„Svi smo zadovoljni. Mi prodamo proizvod, a kupac dobije ono što je tražio.“
Nije problem posao, nego samoća
Na brdu iznad kuće često zastane i pogleda selo. Kuća ima mnogo. Ljudi sve manje.
„U svakoj kući ima po neko. Ali malo koga vidiš napolju.“
Zato veruje da ženama u njenim godinama najviše nedostaje upravo ono što se ne može kupiti. Više zajedničkih putovanja, druženja, više vremena za sebe.
„Imamo ideja i imamo želju. Samo nemamo vremena.“
Na kraju razgovora kaže nešto što možda najbolje opisuje život mnogih žena na selu.
Da nije bilo udruženja, verovatno nikada ne bi sela u autobus, otišla na put samo zbog sebe, noćila u hotelu. “I taj dan kad sedeš u autobus, znaš li koje je to zadovoljstvo? Znači, ne razmišljaš ni o čemu. I taj jedan dan, ne misliš oće li prekipit mlijeko, sve ostaviš”, opisuje Milenija taj osećaj sreće i pripadanja.
A na pitanje- šta bi da ne postoji udruženje, odgovara: „Moj život bi bio začauren.“
I tako, dok gatački kajmak osvaja trpeze širom regiona, ove vredne žene su se, udružene, izborile da se njihov rad priznaje i ceni. Odvojiti trenutak za sebe, za putovanje, razgovor i solidarnost kojom se udaljenost i usamljenost prevazilaze, nije luksuz nego nasušna potreba svakog čoveka.
Ceo razgovor pogledajte na našem YouTube kanalu: