Foča je pronašla svoje heroje. Šteta što su to ljudi čije je jedino dostignuće to što su, sticajem nesrećnih okolnosti, postali važni u društvu bez kriterijuma. Još jedan dokaz da je svaki rad na daljem zatupljivanju stanovništva izlišan.
Iako ima visoke škole, obrazovanje se nije prelilo na ulice Foče, a uporno mu odoleva i skupštinski sastav. Ljudi čije imovno stanje odavno ne prati prihode dobijaju aplauz od skupštinara koji su tu da slušaju, ne da misle. Da Foča ima narodne predstavnike, ili barem one koji pravdu ljube, ne bi tako glasali. Ali je i ta, kao i skupštine u ostalim mestima, sastavljena od stranačkih vojnika koji slušaju šta im se naredi – pa se od njih i ne očekuje drugačije.
Ne treba se čuditi ako Fočaci, sledeći primer tribuna, počnu da aplaudiraju bankomatu za svoj novac sa računa. Nikad se ne zna kad će bankomat obući odelo, upariti kravatu i maramicu i početi da odbija da isplati novac ako ga ne podmitite.
Nešto južnije, u nedelji iza nas, druga ekipa se spremala za konferenciju za medije.
“Jel’ glupo da kažem da smo, samo zahvaljujući našoj sposobnosti, napravili minus od 56 miliona? Ipak, znaju ljudi da je proizvodnja struje siguran posao“, pitao je luka.
“Ma, gde je glupo. Naša javnost ti je kao ćurka, sve guta. Tolike godine je kljukamo, samo ti svoju priču, onako samouvereno, kao što znaš. Malo ih grdiš, nije do tebe nego su oni nezahvalni. Sve si im obezbedio, a oni traže još. Nek budu srećni što imaju takvog čoveka da im da struju inače bi bili u mraku. Samo ti tako i ima da prođe kao šareno jaje”, rekao je prvi do njega.
“Sram vas bilo! Uzalud moj trud i izvanredne sposobnosti kad moram da vam jeftinije prodajem struju nego što kupujem, eto šta od mene napraviste. Da je Tesla vodio elektroprivredu minus bi bio duplo veći, garant. Eto koliko sam za vas uradio“, iskovrežio se luka kako bi obeshrabrio logično pitanje – kako je moguće da uz toliko znanje, stručnost i sposobnost uopšte kupujemo struju? Zar nije razumljivo da, uz resurse koje imamo i oskudnu potrošnju jer smo industriju ugasili, a mnogi krajevi opusteli, snabdevamo ceo region.
No, opšte je mesto da svaka logika kapitulira pred tumačenjem eksperata. “Ko nije za sebe, nije ni za druge”, poentirao bi neki relativizator pljačke javnog novca. Jerbo su ovi ljudi toliko posvećeni uvećavanju ličnog bogatstva da više nemaju snage za preduzeće koje je, da oprostite, javno.
“I to pokazuje da sam čovek velikog srca kad sam posrnulu elektroprivredu uzeo u zaštitu“, objasnio je luka i dalje začuđen kako njegovo dobročinstvo ostaje neprepoznato.
Zato se luka, dan ranije, duboko zahvalio filantropu, ovdašnjem knezu sa kojim je, podvukao je, u prijateljskim odnosima.
“Ako vi ne prepoznajete dobročinitelja, ja ga cenim. Neki zli jezici tvrde da sam ga ja oterao iz Trebinja, ali to nije istina. Evo, spremni smo da uzmemo ovaj nezavršen poklon, ako treba i da vas još zadužimo, ali da ga završimo. Je l’ tako, kume, izgore ti gradska kesa?, raspoložen je bio luka kao da mu preduzeće nije u minusu 56 miliona.
Ukratko, pravde ni u naznakama, lisice nastavljaju da čuvaju kokoške, a vi se i dalje pitate gde su jaja i zašto ih nema(mo).