„Jedna šansa može da promeni iz korena nečiji život. Ovaj projekat je meni promenio život, a to bih poželela svakoj mladoj osobi“, priča za Direkt Gorica Manojlović iz Gacka. Kao osoba sa invaliditetom, u opštinskoj administraciji bila je angažovana kroz ReLOaD projekat. Sada čeka novu šansu i ne gubi nadu.
Prvo radno iskustvo za Goricu Manojlović bilo je u opštinskoj administraciji. Projekat nazvan ReLOaD – Regionalni program lokalne demokratije – predvideo je radni angažman na godinu dana. Ideja programa je da unapredi saradnju između lokalnih samouprava i organizacija civilnog društva. Za mladu osobu poput Gorice, to je bila prilika koja joj je, barem nakratko, promenila život.
Iako joj je angažman produžavan i nakon što je projekat okončan, za Goricu dugoročno nije bilo mesta. Priželjkivala je drugačiji ishod, jer je posao, osim finansijske stabilnosti, doneo i nova poznanstva. Ova 25-godišnja devojka konačno je imala društveni život.
„Toliko divnih ljudi, to razbijanje predrasuda… Prosto sam se osećala dobrodošlo i kao da sam svoj na svome“, kaže Gorica.
„Godinu dana sam bila angažovana i mogu da kažem da je to bilo najbolje iskustvo. Bilo je zadovoljstvo raditi sa tim ljudima. Nisam se osećala izolovano, što je za mene predstavljalo jedan divan osećaj.“
Gorica je primer koliko ljubav i požrtvovanost majke mogu da ublaže grešku lekara. Oštećenja koja je zadobila prilikom rođenja odrazila su se na njen fizički razvoj. Uz podršku i veliko zalaganje, prvenstveno majke, ali i sopstveni trud, uspeli su da prevaziđu mnoga fizička ograničenja. Sa društvenim ide teže.
„Shvatila sam koliko mi kao društvo nemamo empatije. Okrećemo glavu od ranjivih kategorija i svih kojima treba pomoć. Okrećemo glavu umesto da pružimo ruku“, rezignirano zaključuje ona.
Dodaje da danas, pošto ne ide na posao, nalazi načine da popuni vreme. Čita knjige i prati društvena dešavanja. Da će opet naći zaposlenje, i dalje se nada, ali sa oprezom. Kaže da mala nada nosi i malo razočarenje. Zato svoju nadu drži pod kontrolom, pazeći da ne preraste u nešto krupno.
„Imala sam platu, imala sam društvo, a sada je to sve na staklenim nogama, tako da se trudim da ne razmišljam mnogo o tome. Moji najbliži su primetili veliku razliku kada sam počela da radim. I moja doktorka je primetila koliko je posao za mene bitan i napisala je da sam jako srećna, što i jeste istina. Bila sam jako srećna kada sam radila na tom projektu“, priča Gorica sa setom.
Zato priželjkuje mnogo više ovakvih projekata i šansi koje će mladima dati glas u društvu, osnažiti ih, omogućiti da steknu nove veštine i smanjiti izolovanost.
„Volela bih da su upola opštine i naša država angažovani kao što su ovi iz Evropske unije, da imaju razumevanja. A da li treba ovakvih projekata – stvarno mislim da treba“, kaže Gorica.
Razgovor sa ovom inspirativnom devojkom vodili smo u njenom domu. Želeli smo da sve zabeležimo kamerom, a ona je rekla da bi se osećala prijatnije da to bude bez snimatelja. Pogledajte kako je to ispalo: