Značajne stvari su se dešavale u nedelji iza nas. Digli smo jedan nepovoljan kredit od milijardu maraka, započet je i završen jedan štrajk glađu, imali smo i hapšenja dva narcisa, promenilo se vreme, sabrale se patriote, a skaču i cene goriva. Unazad su otišle samo kazaljke na satu i nada da će ovde biti bolje.
Veseli savo je jedan retko lucidan tip. I dalje je misterija odakle lik crpi samopouzdanje, ali barem više nemamo dilemu da je premijer svih jer je jasno rekao da zapošljava samo svoje, što će reći da ima pojednostavljeno poimanje društvenog sistema – on i njegovi jašu, a svi ostali su jahani. „I šta tu nije jasno?“, rekao bi savo.
Pomalo podseća i na kafedžiju Renea koji, kada ga žena ukeba sa konobaricom u naručju, uvek ima najneverovatnija objašnjenja.
Tako bi na primedbu da su kamate možda previsoke, odbrusio: „Ju stjupid vumen, jel treba dušmani da pomisle da nemamo para, da smo propali? Davali su oni meni po tri posto, ali sam rekao da pristajem samo iznad šest.“
U drugoj situaciji, kada bismo pitali jel’ to država ne želi da pomogne građanima i odrekne se akciza, naš Rene bi osorno objasnio: „Nije vam valjda žao para? Jel to škrtarite na svojoj državi? Kakve ste stipse, pravite problem oko 10 feninga, a toliko smo za vas uradili. Dobro naš narod kaže – hrani sirotu na svoju sramotu. Sad ste me za srce ujeli“, ogorčen je bio savo što on, takva veličina, mora da se bakće i vodi takve nezahvalnike.
Kao svaki biciklista, savo gazi, ali se i pred šefom saginje.
A njegov šef je prošle nedelje otišao da požali rudare koji su počeli štrajk glađu.
„Moraš, frende, na silu, na silu, neku juhicu, bilo šta“, kuražio je prvog.
„Ovako vam stvari stoje. Mogu da vam završim šest plata, al’ da ne tražite više i ne dižete buku. A vi ćete lepo na biro, pa možda padne neki ugovor. Znam Gocija, mekog je srca. Reći ću neku lepu reč i ja. Bolje tako nego da ostanete bez ičega“, objašnjavao je lik koji kipi na sve strane dok poručuje da treba da se skupljamo.
Štrajkače je obilazio i ministar petar, koji sa javnim poslovima ima sreće kao kosovka devojka sa borom – za šta god da se taj uhvatio, to se osušilo.
Prokletstvo, na petrovu sreću, važi samo za javne poslove. Što se ličnih tiče, tu mu sve cveta. I ne samo njemu, nego i onima oko njega – pa je sreća dobacila sve do vozača kojem toliko preliva da hoće da gradi hidrocentralu. „Nema to nikakve veze sa mnom, prosto sam okružen pametnim i sposobnim ljudima kojima sve ide od ruke. Ne vidim zašto bi bilo čudno to što je moj vozač dobio koncesiju“, pravio se nevešt perica.
„Gledao sam planove, sve je po propisu, hidrocentrala ne ugrožava prirodu, garantujem“, ubeđivao je javnost prvi čovek Han Pijeska za koga se čovek može nadati da mu bolje ide čitanje od usmenog odgovora.
„Što da odgovaramo kad gradimo? Takve stvari se dešavaju, popravićemo, šta si zinuo?“, drsko odgovaraju nadležni na pitanje ko je odgovran za milionske štete koje nastaju kao posledica odluka vlade.
Ministar zoran je, recimo, prošle nedelje bio na licu mesta. „Evo, sve teče kako treba. Mogli smo to u roku, ali hoćemo da vam bude što bolje, pa smo povećali obim i dužinu šipova i sad morate još malo da se strpite dok sve ne zabijemo“, objasnio je majstor kvariš, neimar naših dana.
Kako im kilavo ide sa tim putem, tako i na svim drugim mestima. Ovamo se gradi, tamo se razgrađuje, a milioni koje ćemo morati da vraćamo samo lete.
A narod ne ume da prepozna kad mu je dobro. Građani ogorčeni, borci ogorčeni, lekari ogorčeni. „A, ovamo, u svakom autu po jedno. I to zahvaljujući meni“, konstatuje šef veselog sava. „Nije vama loše nego ste nezahvalni“, konstatovao je ulazeći u helikopter i demonstrativno zalupio vrata.