Obezglavljeni smo tumarali sedam dana. Najpre nas je napustio vrh stranke sa smokvinim listom, u liku izvesne ane koju sada nose gde god da krenu, kako bi bez bojazni koristili državne privilegije. Nije da nešto brinu, al’ eto — za svaki slučaj, dok država ne postane skroz partijska. A onda se i krem Hercegovine otisnuo put Beča.
Tačno se ne zna kako izgurasmo prošlu nedelju. Em pritisla kiša, spustilo se nebo, em jedni odoše preko okeana, drugi za Beč. Svako se otisnuo na put — samo je ministar puteva bio u fotelji. Zato mu i ne treba zameriti što mu iz te perspektive putevi u Hercegovini izgledaju odlično. Iz fotelje se rupe ne osete, a njegovi interesi ionako ne vode dole. Šta ga briga kakvi su putevi?
„Jeste, ima po koja deonica, ali, generalno, putevi su dobri, nego ste vi obesni“, grdio je ministar Hercegovce pre samo koji mesec.
Tek što je ministar putni to izgovorio, pod naletom privatnog investitora na reku Bistricu, popustio je most i prekinuo put.
„Dok se ne popravi, možete i kozijom stazom. Nije kao da će vam biti novina“, poučio je ministar između dve sarme, jerbo je opštepoznata anegdota — koju je o sebi onomad otkrio — da je u stanju da izede pola šerpe sarmi. To je možda i razlog što se ne spušta u Hercegovinu — da mu rupe ne padnu teško na želudac.
„Naše će senke čekati po hodnicima, plašiti američke činovnike“, obećali su stranački prvaci, spremajući se o našem trošku na molitveni doručak.
„Nismo mi protraćili te pare, nego smo vam uštedeli. Šta je tričavih milion i trista za odlazak na takav doručak? Da su uspeli da nam uvale Donalda, koštalo bi vas najmanje pet, tako da ste dobro prošli“, poručio je on koga ne prepoznaju državne institucije, te mu je odlična stvar što su ih srušili.
„Ti ćeš, sanja, da upališ kameru i snimaj, a mi ćemo da salećemo. Neko će već da se upeca. Sitnije ribe brišemo, važnije objavljujemo“, rekao je niko, negdašnji neko.
Za to vreme se u glavnom gradu Hercegovine većalo — ko bi mogao u Beč? Jedni kažu: može ko god hoće — evo, zvali i moju frizerku. Drugi tvrde da ide samo onaj ko ima toaletu, komisija pregleda. Treći demantuju. Kakva glupost! Ima za sve u fundusu, ostalo im od onomad, kad su valjali robu. Presudno je u kom si timu, da ne kažem stadu.
Elem, ostale su obezglavljene institucije, upravljački kadar zamakao je put Alpa u tolikom broju da se postavilo pitanje — da li će sve stati?
Ipak, na opšte iznenađenje, shvatilo se da se nekako lakše diše. I sve radi.
„Ja mislim da nam direktori i ne trebaju“, reče neko.
„A ko bi vas onda predstavljao i išao za Beč?“, spremno su odbrusili odani čuvari sistema.
Nedelja je kulminirala ponavljanjem izbora, a narod je izabrao da opet bude karan.
„Neka mu tako i bude“, horski je uzviknulo dvadesetak lica.
„Jel’ sa poternica?“, neko zapita.
„Taman posla. Sa naslovnica. Moraš biti u sistemu, inače ti je sve džaba“, rezignirano konstatuje iskusni stanovnik ovih prostora, dok po ko zna koji put razmatra kakve su mu opcije i gde da se evakuiše.
Свака част Миланка.Нушићевски.