Da li je zlatno doba vreme kada žena može da se posveti svemu što nije mogla ranije ili ga provodi brinući i dalje o kući, supružniku i unucima? Pronalazi li prostor za sebe, druženje i aktivnosti koje je ispunjavaju? Nevenka Krstojević iz Gacka kaže da je organizovanih sadržaja malo, a kvalitet života uglavnom zavisi od lične snalažljivosti.
Nevenki Krstojević dan često počinje u prirodi, a završava uz pletivo. Kada nije na selu, gde sakuplja šipurak, divlje jabuke i lekovito bilje, od kojih priprema proizvode koje poklanja, a ponešto i proda, vreme provodi predući vunu i pletući čarape, priglavke, prsluke, šalove i rukavice. Nekada je heklala, vezla i izrađivala goblene, a danas se, kaže, najviše posvetila tradicionalnim ručnim radovima. Iako je u penziji, dan joj je i dalje kratak za sve što želi da uradi.
„Nije mi teško pao odlazak u penziju. Imam toliko poslova i uvek sebi nešto pronađem da mi čak nedostaje vremena. Kažem sebi: još samo jedan sat da završim ove čarape“, priča Nevenka.
Za razliku od mnogih koji penzionerske dane doživljavaju kao period usamljenosti i marginalizacije, ona je pronašla aktivnosti koje je raduju. Boravak u prirodi za nju je i zadovoljstvo i način da sačuva zdravlje.
„Volim prirodu, volim da šetam, volim druženje. Ne bih mogla samo da sedim pred televizorom ili telefonom. Meni to ne znači ništa“, kaže ona.
Od onoga što sakupi i napravi ima i određenu zaradu, ali ističe da joj novac nije najvažniji.
„Nema tu neke velike koristi kada se sve sabere, ali meni je najvažnija ona korist koja me održava“, objašnjava Nevenka.
Iako se trudi da svaki dan ispuni, svesna je da nemaju sve žene njene mogućnosti. Neke su lošijeg zdravlja, neke žive same, a neke, i nakon završetka radnog veka, najveći deo vremena posvećuju porodici.
Iz plaćenog u neplaćeni rad
Socijalna radnica u Centru za socijalni rad Gacko Anđela Vuković kaže da položaj žena u penziji zavisi od njihovog materijalnog stanja, zdravlja i porodičnih odnosa. Ipak, smatra da je njihova svakodnevica posebno obeležena rodnim ulogama koje su ih pratile tokom čitavog života.
„Prestanak formalnog radnog veka ne znači i prestanak obaveza koje žene obavljaju čitav život. Ja to u šali nazivam prelaskom iz plaćenog u neplaćeni rad, koji podrazumeva brigu o domaćinstvu, supružniku, unucima“, kaže Vuković.
Tako penzija, koja bi trebalo da donese više vremena za odmor i lična interesovanja, za mnoge žene postaje samo nastavak svakodnevnih obaveza, bez odlaska na posao.
I dok se od njih podrazumeva da budu dostupne porodici, njihove potrebe često ostaju u drugom planu.
„Odlazak u penziju često se doživljava teško, u smislu osećaja beskorisnosti i smanjenja društvenih kontakata. Ali, sa druge strane, može da bude prilika za lični razvoj i bavljenje stvarima za koje tokom radnog veka nismo imali vremena. U Gacku ima mnogo pozitivnih primera“, navodi ona.
Jedan od njih je upravo Nevenka, koja je više od četiri decenije radila u trgovini, a penzionerske dane nije doživela kao kraj aktivnog života.
Ženama treba prostor za druženje, a ne samo još jedna obaveza
U Gacku, kaže Nevenka, ima mnogo žena koje pletu, predu, vezu ili se bave drugim ručnim radovima. Neke su penzionerke, neke nisu, a mnoge žive na selu. Ono što im nedostaje jeste prilika da se organizuju, druže i pokažu ono što rade.
„Trebalo bi neko udruženje koje bi okupilo žene. Ima ih dosta koje znaju razne ručne radove. Da možemo da odemo negde van Gacka, da se ti radovi vide. Jer ima ljudi koji to cene“, govori Nevenka.
Kaže da svoje proizvode ponekad ponudi i na lokalnoj pijaci ili na nekoj izložbi, ali je to sve retko. Zato bi volela da se oformi udruženje koje bi u nekom prostoru okupilo žene sa sličnim afinitetima i organizovalo druženje makar jednom nedeljno.
„Neka jedna plete, druga hekla, treća veze ili prede. Neka neko donese pogaču, neko pitu, neko kolač. Da se sedne, popije kafa i druži. To bi već bilo nešto“, priča Nevenka.
Uverena je da bi takva okupljanja zaživela.
„Možda u početku ne bi dolazilo mnogo žena, ali kada bi videle da je lepo i da se nešto događa, sigurno bi ih bilo više.“
Slična druženja već postoje, ali uglavnom spontano i u malim grupama. Nevenka kaže da joj i na selu dolaze komšinice, pa zajedno pletu i razgovaraju. Međutim, to ne može da zameni organizovane sadržaje koji bi bili dostupni većem broju žena.
U maloj sredini bliskost pomaže, ali nije dovoljna
I Anđela Vuković smatra da u Gacku nema kulturnih, rekreativnih i obrazovnih sadržaja namenjenih ženama u trećem dobu. Ipak, život u maloj sredini ima i svoje prednosti.
„Imamo bliske rodbinske i komšijske odnose koji umanjuju socijalnu isključenost do koje često dolazi prilikom odlaska u penziju“, kaže Vuković.
Ali komšijska solidarnost, koliko god bila dragocena, ne može da zameni organizovanu podršku, posebno kada je reč o ženama koje žive same, imaju zdravstvene probleme ili nemaju dovoljno novca. Prema rečima socijalne radnice, ekonomska sigurnost predstavlja jedan od najvećih izazova.
„Iznosi penzija često nisu dovoljni za zadovoljavanje svakodnevnih životnih potreba, a ovo se posebno odnosi na žene koje su same“, ističe Vuković.
Nevenka dobro zna koliko je važno imati sopstvena primanja. Iako je radila više od 40 godina, kaže da joj poslodavci nisu uplatili sve doprinose, zbog čega je deo staža morala sama da reguliše. Prema njenim rečima, zbog nepovezanog radnog staža penzija joj je danas manja za gotovo 200 maraka nego što bi, kako smatra, trebalo da bude. No, prisećajući se komplikacija koje je imala dok nije ostvarila ovo pravo, kaže da je zadovoljna što je uspela i obezbedila finansijsku sigurnost.
„Nije velika, ali sam je ostvarila. Samo da me zdravlje služi i da potraje“, govori Nevenka i dodaje da je ženama koje nemaju penziju položaj daleko teži.
Kada je i odlazak lekaru problem
Osim nedostatka sadržaja, Nevenka priča i o problemima sa kojima se suočavaju stariji stanovnici gatačkih sela. Kaže da se o njihovim potrebama nedovoljno vodi računa, naročito tokom zime, kada neočišćeni putevi znače izolaciju.
„Ima ljudi od sedamdeset ili osamdeset godina koji ne mogu da siđu do grada da kupe ono što im treba jer putevi nisu očišćeni. A šta ako im zatreba hitna pomoć?“, pita Nevenka.
To je, prema njenom mišljenju, jedan od pokazatelja koliko je podrška starijim ljudima nedovoljna.
„Skoro pa nikako se ne vodi računa. Bar ja nisam imala priliku da vidim da neko sistemski pomaže starijima“, kaže ona, govoreći o sopstvenom iskustvu i onome što primećuje u svojoj okolini.
„Trebalo bi organizovati više specijalističkih pregleda ovde, da žene ne moraju da putuju. Neke nemaju ni auto ni nekoga ko bi ih odvezao“, kaže Nevenka.
Penzija ne bi trebalo da znači odustajanje od sebe
Nevenka kaže da joj je jedan od težih trenutaka u životu bio odlazak dece od kuće.
„Teško je kada deca odu. Znam da je teško bilo i našim roditeljima“, priseća se.
Ipak, naučila je da dane ne meri samo onim što nedostaje, već i onim što može da uradi. Zato šeta, sakuplja plodove, prede i plete. Ručni rad za nju ima i posebno značenje.
„Ja mislim da su predenje i pletenje antidepresivi“, kaže kroz osmeh.
Anđela Vuković, naša sagovornica iz Centra za socijalni rad u Gacku, smatra da bi odlazak u penziju trebalo posmatrati kao priliku da žene konačno stave sopstvene potrebe, interesovanja i odmor u prvi plan. Za to im, međutim, nisu dovoljni samo slobodno vreme i dobra volja. Potrebna su i mesta za okupljanje, kulturni i rekreativni sadržaji, ali i društvo koje će prepoznati da starije žene imaju potrebe koje se ne završavaju brigom o porodici.
Nevenka ne traži mnogo i ne čeka na druge. Ipak bi volela da postoji i neki prostor za druženje, prilika da pokaže svoje radove, poneki organizovan izlet i više brige za ljude koji žive na selu.
A dok se nešto od toga ne ostvari, ona će nastaviti da ide u prirodu i plete. Ne zato što mora, nego zato što u tome uživa.
.