Burno je počela, burno se i završila nedjelja iza nas. Ne mislimo, dakako, na sklapanje skupština i koaliranje tri strane na BiH nivou. Jasno je da tu neće biti ništa novo ako je do njih. Ali, pao je Vučić, iz Srbije će duvati drugi vetrovi, nepovoljniji za njegove babuške, tačnije, deduške.
Očekujem da će nova vlast tražiti poštenije partnere što znači da je ovo bila prva u nizu besanih noći za milorada, nenada, ali i petra jerbo je i njegova moć na ivici koji ni cenzus nije prešao. O goranu, darku i ostaloj kamarili manjeg kalibra da ne govorimo.
Sve u svemu i region može da odahne. Crna Gora će bez ometanja nastaviti put ka Evropskoj uniji, a gos'n mandić će sa svojim batinašima svakako biti predmet interesovanja bezbednosnih agencija.
S druge strane, neka utihnu svi teoretičari zavere koji smatraju da narod ništa ne može. Pokazala je Srbija zajedno sa dijasporom da kad imaju motiv i ljude za koje vredi glasati, nikakvi kilometri niti prepreke ne mogu biti dovoljni da ih spreče da glasaju. Rekordna izlaznost i razlika koja ne može da se dostigne krađom naterala je Vučića da prizna poraz sat i po nakon zatvaranja birališta.
Odmah posle toga su Ćacilend napustili kriminalci. Videli su ih kako skidaju kapuljače i pridružuju se slavlju. A da je bilo tesno, bili su spremni da prave lom po Beogradu i izazovu krvoproliće koje će dovesti do proglašenja vanrednog stanja. Srećom, taj scenario je izbegnut.
Sada spram tih tektonskih potresa u Srbiji sve drugo gubi na značaju, ali opet, u svetlu svega toga, ne mogu da se ne zapitam – gde mi uopšte živimo? Kad čovek bez ikakvih ovlašćenja ućutkuje premijera, čemu mi da se nadamo? Istina, ne tepamo mu šefe, poput sava, ali ipak. Ako mu se najmoćniji čovek u sistemu klanja, jadna je ta institucionalna moć.
Savo se ne pomalja od kako ga je šef oterao u ćošak i to sve pred kamerama. Takvo poniženje nije viđeno još od iznošenja ranke iz skupštine. Dakako, niko od njih ne dobacuje do velikog slova, pa, u skladu sa njihovom neznatnošću, prilagođavam pravila pravopisa.
Elem, da bi skrenuo pažnju sa katastrofe u Ugljeviku i celom energetskom sistemu, stvari su tekle ovako.
„Bolje da napadnem novinara nego da pitaju za naše jade. Šta ću sa ovima, kad su nesposobni. Ne mogu više ni 20 miliona da uzmem, a da ne dođe do kraha. Sve moram da peglam sam“, mislio je savov šef zalećući se na novinara.
Sreća pa je kabl mikrofona bio kratak pa je sprečen fizički kontakt. Tačno je malo falilo da novinar mora tetanus da prima.
Posle smo čuli i da je skok cene struje nivelacija, a ne poskupljenje kako je priglup narod, sa kojim se mile nosi i koga decenijama prosvećuje, mislio.
Iščileo je ugled premijera kao pare iz Viadukta. Obrušile se institucije kao put od Foče ka Sarajevu. I na sve to – promena u Beogradu. Taman su doleteli helikopterom, pripremili se za slavlje, a na binu izašli kiselih lica- maratonci koji su istrčali poslednji krug.
Sada i populistička priča o referendumu, promeni ustava i otcepljenju postaje labudova pesma. Ne bi čudilo da u Sarajevu traže zaštitu, možda se i državljanstva odreknu, ako iz Beograda počnu da prate put novca. Plašim se da će ih biti mnogo koji vode ka Laktašima.
Sve u svemu, biće zanimljivo pratiti kako će se stvari odvijati. Sloboda je divna, ali je pravda ono što donosi satisfakciju. Ovde je nikada nije bilo valjda se zato toliko željno čeka.