Kad je mogao Tramp da zabrani nekim medijima da uđu u Belu kuću, što ne bi neki luka zabranio pristup informacijama. Još malo da ojača, možda će i medije zabranjivati, nikad se ne zna.
„Nisam Tramp, al’ i ja mogu da zabranim“, poverio se luka kameri da namerno krši Zakon o slobodi pristupa informacijama.
„A nije vam to neka sloboda ako od mene zavisi. Realno, šalju pogrešna, da ne kažem, neusmerena pitanja. I vade iz konteksta, k'o zeca iz šešira. I onda se nadaju odgovoru kao da ne znaju da sam ja već navikao da bude po mojim pravilima. Lepo me pustite da sam pitam, sam odgovaram i nećemo imati problema“, objasnio je ovaj dugogodišnji menadžer javnog preduzeća koje je toliko uspešno da malo- malo diže neki kredit.
„Nisu mi pera odbili igor i srđan, a da ćete vi. Nego, ide 20 godina suše. Morate biti spremni na mršave krave jer smo debele raskrčmili. Nemoj posle da bude da nisam rekao“, objasnio je ovaj vizionar zašto je sve tanje ono što mu je povereno na staranje.
Ali, ima luka na svakoj strani. Sa bilborda vrebaju lovci na glasove. Što je još i dobro dok ne pređu na glave. Posmatrač je u nedoumici da li su spram sebe ili spram nas krojili poruke? Znamo da su mahom oskudnog znanja i obrazovanja iako neki imaju i po tri fakulteta, biblioteku da ne pominjem, kako se u nedelji iza nas pohvalio neki ministar u trci za poslanika.
U „Beloj lađi“ bi ocenili da smo lagano prešli na šuntave.
Prinuđeni smo da slušamo i jauke ispod šatre, a onda se ispostavi da smo na kanalu javnog servisa koji ima dva izraza- ili je prosto ili ružičasto. Prostota je sada, ako pratite dešavanja na javnoj sceni, potpuni hit, a onda se prelazi na naše uspehe- ako je privreda- tu smo u vrhu. Ako je univerzitet, bukvalno se otimaju da upišu. To što univerziteta nema ni na jednoj relevantnoj listi, nije važno.
„Napravićemo mi našu listu, šta će nam te svetske. Nismo tamo jer nas mrze, to je jasno“, unapred znamo objašnjenje. Mada, što bi luka rekao, ne odgovaraju na neusmerena pitanja.
To je i razlog što su tamo neke hrabriše odbile šansu da se besplatno predstave.
„Jeste li normalni? Šta će nam ta sekiracija? Uostalom, oni su tu da slušaju, a ne da pitaju“, otprilike bi glasilo objašnjenje.
Koje je i moguće zato što ovde nema akademske zajednice niti značajnije intelektualne snage.
U Srbiji je situacija potpuno drugačija. Studenti su biciklima krenuli, obilaze mesta i donose proleće mada je septembar. A onda se osvrnemo na kampanju ovde i shvatimo da nam ne treba Šangajska lista da shvatimo da smo nemoćni i da su promene u Srbiji jedina šansa da se i ovde u jednom momentu stanje normalizuje. I tek ćemo tada spoznati u kakvom smo čabru bili i da su nas šuntavi ojadili više nego Stipe penzionere.
Jeste, u nedelji iza nas smo pratili i avanture izvesnog poštara Stipe koji se vratio sa Tajlanda. Pušten je da se sa slobode brani od optužbi da je put platio penzijama koje nije dostavio.
Vežbali smo i novi način glasanja. Za sada su probači glasanja pokazali da su pametniji i upućeniji nego što to tvrde neki stranački prvaci.
Navijam da 4. oktobra glasanje teče glatko, a brojanje da bude pošteno. Tada ćemo videti koliko smo osvojili bodova na testu inteligencije.