Pre devet godina se Ćamil Vuk sa porodicom iz Sarajeva vratio u rodne Lončare, selo na obodu opštine Gacko. Na osami su zaokružili svoj život kojim su zadovoljni. Kažu da se nisu pokajali i da u grad idu samo na „obdan“.
Na tridesetak kilometara od Gacka ili na oko sat i po vožnje truckavim putem prema Kalinoviku, baš kad pomislite da strmi put kroz šumu može da završi samo nekom liticom, pred vama se ukaže čistina i krave koje mirno pasu- prvi znak da su i ljudi u blizini. Potom u oko upadne desetak kuća sela Lončari.
Pedesetih godina je tu bilo dvadesetak domaćinstava, ali danas stalno živi samo Ćamil Vuk sa suprugom i ćerkom.
Životni put ih je iz Lončara odveo 1981. u Sarajevo. Pre devet godina su odlučili da se vrate, kako naš domaćin reče, zbog privredne situacija koja je postajala sve lošija i propadanja firmi. Sa porodicom je praktično došao na ledinu.
Od motike do solarnih panela
Taj prvi period nije bilo lak, ali, kako ističe naš ljubazni domaćin, život u Lončarima i nije za meke ljude.
„Primoran sam da imam sve što može da mi zatreba. Da budem opremljen od motike i lopate do džipa i traktora. I zbog sebe i svoje familije, ali i zbog drugih ljudi koje put nanese i kojima treba pomoć. Imam i malu grnu, ali ona kad padne veliki sneg, ne može ništa“, pokazuje nam domaćin deo opreme neophodne za život na ovom području. Ističe da je put bio veliki problem i kad su se vratili. Od sela do Neretve ga praktično i nije bilo, pa su 3 kilometra trasirali uz pomoć prijatelja i rodbine. Telefonska veza je slaba, ali ono što najviše fali je struja. Da bi obezbedio napajanje za elementarne potrebe dovijao se na različite načine.
“U potoku sam pravio male verzije hidrocentrala, dva dovoda da bi imao 1 kW, što je dovoljno samo za napajanje televizora. Jedno vreme nam je dalo ruke. Ali zimi, problem je pravio led. Onda smo to premoštavali akumulatorima. Rođak koji živi u inostranstvu mi je donirao solarne panele. No, nedavno se desilo da „odu“ akumulatori, a to je puno para. Ali, ima dobrih ljudi. Čuvši šta se desilo, neka ekipa koja je bila ovde je donirala 5 akumulatora“, objašnjava Ćamil.
Kaže da su postojeći paneli dovoljni leti i za male potrošače. Ali ne i za veš mašinu ili aparat za varenje, na primer. Tada uključuju agregat.
Život na ovakvom mestu od čoveka zahteva da bude spretan, umešan, dosetljiv i izdržljiv.
I med i mleko za one spremne na rad
A Ćamil je čovek koji svojim rukama mnogo toga ume da uradi. Kraj je bogat potocima i izvorima, obilje vode je iskoristio da napravi ribnjak za potrebe porodice, ali i za prijatelje i goste koji svrate. Bavi se i pčelarstvom, pa bude meda i za porodicu Vuk i za putnike namernike, a ne fali ni mleka od 5 krava koliko poseduju. Ističe da je proteklih godina preko hiljadu i po ljudi ugostio na svom imanju.
I sama iz ovih krajeva, Ćamilova supruga Ramiza kaže da nije usamljena. Ako nekad i nema posetilaca, tu je mobilni telefon koji samo na prozoru hvata signal. I to samo oni mobilni prve generacije. Pametni telefoni u Lončarima nemaju šansu. Samo umešni i spretni ljudi.
“Bilo je teško dok nismo sve postigli. Kad smo došli prala sam na ruke. I baštu smo ručno obrađivali, a sad imamo mašine. Nisam se pokajala što sam se vratila. Sad je nastalo leto. Ne može dan da prođe da neko ne izbije. Svaki dan imam najmanje 5 poziva. Nije insan sam. Jedna ćerka je u Sarajevu, jedna u Konjicu, zovu, dolaze. A i zimi imamo komšije u Krupcu na 8-9 kilometara odavde. Oni nas posete. Kad je veliki sneg zovu nas iz Gacka iz policije, pitaju kako smo i da nas neko ne uznemirava. Zovu i iz Šumske uprave, pitaju da li nam treba nešto da nam donesu. A mi smo navikli da s’ jeseni sve stavimo na papir, kupimo namirnice i obezbedimo se do proleća”, priča nam ljubazna domaćica i objašnjava da je put ka Gacku uglavnom neprohodan od decembra pa do aprila jer skoro da nikada ne padne manje od pola metra snega, dok prema Ulogu bude znatno manji.
“Neke godine, kad je najviše napadalo, bilo je preko 2,5 metra snega i to na mestima gde ga nije namelo. Snega se ne plašim, ali mi je vetar strašan”, kaže. Ipak, ne razume ljude koji su u penziji ili bez obaveza, a ostaju u gradu i betonu.
“Nama je ovde raj. Imamo sve. I povrće i voće i drvo i vodu, ali se raditi mora.
A uspeva sve- od jabuke do paprike i paradajiza.
Pet bašti sejemo. Redovno prodamo po nekoliko tona krompira, pa krave, telad. Evo, u toku dana će doći ljudi da kupe tele”, kaže Ramiza i dodaje da onaj ko hoće da radi ovde neće biti gladan, ali i da radnog vremena nema jer često ustaju i pre pet ujutru.
“ Ume da bude neugodno, ali ja bih rekao da je neugodnije u gradu. Ljudi nemaju redovne plate. Kud god pogledaš-beton. Imamo kuću u Sarajevu, ali se tamo ne zadržavam. Idem na “obdan”, za mene je ovde raj”, kaže Ćamil zadovoljan životom koji su stvorili u Lončarima.